Tomislav Buljan je u ekskluzivnom intervjuu za Basketball Sphere govorio o koledž košarci, reprezentaciji i svemu onome što život profesionalnog sportiste nosi sa sobom.
Sve je više košarkaša sa područja Balkana koji se odlučuju da svoj košarkaški put grade u Sjedinjenim Američkim Državama.
Promene koje su se dogodile poslednjih nekoliko godina u NCAA su otvorile vrata talentima sa naših prostora da pokažu šta umeju da još većoj sceni. Tu šansu je više nego dobro iskoristio i Tomislav Buljan.
Sjajni i talentovani košarkaš iz Splita, jedan je od najperspektivnijih hrvatskih igrača koji svoj košarkaški put gradi preko okeana. Iako je sportsku karijeru započeo paralelno i kao fudbalski golman, nagli rast usmerio ga je ka magičnoj igri pod obručima.
Svoje prve ozbiljne košarkaške korake napravio je u Zadru, da bi nakon iskustva u ABA ligi i Španiji, hrabro odlučio da se otisne u Sjedinjene Američke Države.
Njegova prva koledž stanica bio je Univerzitet Nju Meksiko (New Mexico Lobos). Buljan je već u svojoj debitantskoj, “freshman” sezoni pokazao raskošan talenat – beležio je dabl-dabl u proseku, oborio školski rekord po broju ofanzivnih skokova i zasluženo se našao u drugoj najboljoj petorci konferencije. Kruna sezone bio je istorijski plasman Lobosa u polufinale NIT turnira.
Sjajne partije nisu ostale nezapažene, pa je usledio veliki transfer na prestižni Univerzitet Merilend (Maryland Terrapins), člana moćne Big Ten konferencije.
Pred početak novih izazova, u trenucima kada se letnje pripreme zahuktavaju, Tomislav Buljan je u ekskluzivnom intervjuu za Basketball Sphere govorio o koledž košarci, reprezentaciji i svemu onome što život profesionalnog sportiste nosi sa sobom.
“Kada ti neko kaže New Mexico, ne znaš šta da misliš o tome”
Tomislave, prvo bismo se osvrnuli na prošlu sezonu. Imao si fenomenalne brojke, dabl-dabl u proseku. Kako se osećaš posle te prve godine u New Mexicu?
“Nije bilo lako, definitivno. Nakon ABA lige i traženja u Hrvatskoj, otići u New Mexico… onako, kad neko kaže New Mexico, ne znaš šta bi uopšte mislio o tome. Bilo mi je najvažnije da dobijem priliku. Imali smo puno ponuda, ali oni su bili najzainteresovaniji.
To je za mene bio “no-brainer”, jer sam hteo priliku da budem bliži NBA ligi. Zbog drugačijih pravila i uslova, prvih dana je bilo izuzetno teško. Vruće je, nadmorska visina je 1.700 metara. Sećam se prvog treninga – zatrčao sam se dva puta i, iako sam došao spreman iz reprezentacije, ostao sam bez vazduha. Tamo se traži brža igra, veće su atlete i bilo je potrebno vreme za adaptaciju.”
Koliko je zapravo bio veliki izazov odvojiti se od kuće i adaptirati na potpuno drugačiji životni stil?
“Veliki. Taj New Mexico je nešto s čim se nikad u životu nisam susreo. Osetna je razlika. Tamo nema naše, balkanske zajednice, jednostavno si na specifičnom mestu gde ne bi svako to mogao izdržati 10 meseci u komadu. Prioriteti su košarka i fakultet.
Nije lako balansirati to da budeš bolji igrač, a da ne pregoriš, i pritom moraš da imaš dobre ocene na fakultetu. Bilo je trenutaka gde sam se zapitao “ne mogu ovo više”, ali kroz to postaješ zreliji. U Španiji si za dva sata leta u Splitu, a odavde nije ni lako otići, ni lako doći.”
Sezona je bila naporna, malo je falilo za March Madness, ali ste ipak stigli do polufinala NIT-a. Jesi li generalno zadovoljan ućinkom ekipe?
“Očekivanja na početku nisu bila velika, jer smo bili potpuno nova ekipa sa novim stručnim štabom. Tamo košarka predstavlja apsolutno sve, po 15.000 ljudi dolazi na utakmice. Borili smo se za titulu u konferenciji i malo nam je falilo za March Madness – do zadnje utakmice smo bili u igri.
Iako nismo ispunili taj primarni cilj, otišli smo na NIT i došli do polufinala, što je istorijski uspeh jer škola do tada nikada nije igrala utakmicu u aprilu. Ostaje žal za finalom, ali sezona je bila jako uspešna i ona me je i dovela do Merilenda.”
Oborio si rekord škole po ofanzivnim skokovima i izabran si u drugi tim konferencije. Kolika je to čast za tebe kao igrača?
“Jeste, to je velika čast. Specifična je situacija jer sam došao kao brucoš (“freshman”) sa 22 godine. Neki ljudi to gledaju kao prednost u odnosu na momke od 18 godina, ali u Evropi sam sa 18 igrao protiv seniora od 30 godina, pa na to nisam obraćao pažnju. Znao sam šta želim, dolazio sam svaki slobodan dan da treniram i nagrada za trud i rad je došla. Svi ti rekordi su kruna zalaganja tokom cele sezone.”
“Dobio sam mnogobrojne ponude, zvali su Michigan State, Auburn, Texas Tech”
Prelazak na Univerzitet Merilend predstavlja veliki iskorak. Kako je došlo do tog transfera i šta je presudilo?
“Kad se otvorio transfer portal, a imao sam fantastičnu sezonu iza sebe, svi su počeli da zovu. Bilo je ponuda od Michigan Statea, Auburna, Marquettea, Texas Techa… Međutim, razgovor sa trenerom Buzzom Williamsom, presudio je. Njegova filozofija, rezime rada na univerzitetima i uloga koju mi je namenio ostavili su me impresioniranim.
Big Ten je elitna konferencija, i video sam to kao savršenu priliku da budem starter, da napredujem i napravim još jedan korak bliže NBA ligi. Dobio sam sve što sam tražio i smatrao sam da je to ubedljivo najbolja odluka.
To je neuporedivo sa New Mexicom. Veća su tela, igrači su fizički jači i talentovaniji. Imamo vrhunske prospekte koji su bili najbolji igrači u srednjim školama. Radna etika je nestvarna – imamo timski trening u 8:30 ujutru, a pojedini momci dolaze već u 6 sati da odrade individualni. Svi praktično žive u dvorani. Na raspolaganju imamo desetak trenera svakog dana. Brža je igra, traži se izuzetna fizika, ali imamo odličnu i karakternu ekipu. Definitivno verujem da možemo biti u vrhu konferencije”
Sve više igrača sa Balkana odlazi u NCAA. Jesi li u kontaktu sa njima i koliko ta podrška znači?
“U New Mexicu mi je mnogo pomogao Miloš Vićentić iz Beograda, njegov otac je inače i trener, a s kojim sam i danas u kontaktu. Naravno, čujem se i sa ostalim našim momcima. S braćom Ivišić sam igrao u reprezentaciji, stalno razmenjujemo iskustva.
Uvek mi je drago da vidim da neko naš uspe, jer ovde stvarno nije lako izdržati takav ritam i pritisak. Cenim svakog momka koji dođe, bilo da je Hrvat, Srbin, Bosanac ili Crnogorac – nema predrasuda. Ko god me pita za pomoć, uvek izlazim u susret jer znam koliko bi meni značilo da sam u svojim počecima imao koga da pitam za savet.”
Da li bi preporučio put kroz koledž košarku mlađim generacijama?
“Apsolutno. U Evropi, pa i u Hrvatskoj, danas je jako teško dobiti uslove kakvi su ovde dostupni 24 sata dnevno – vrhunske dvorane, osoblje, logistiku. Amerika je odličan put za košarkaški napredak. Ipak, nije nimalo lako. Za bilo kakav napredak u životu moraš nešto da žrtvuješ, samo je pitanje koliko je ko spreman na tu žrtvu.”
“Zaigrati za Hrvasku u svom gradu je ostvarenje sna za svakog igrača”
Vratimo se malo na početke. Dolaziš iz sportske porodice, otac je igrao košarku, kako je uopšte došlo do toga da i ti kreneš tim putem?
“Tako je. Ja sam iz Splita, i kod nas je Hajduk uvek nekako bio broj jedan, pa sam na početku bio zaluđen samo fudbalom. Bio sam golman sve do neke 14-15. godine.
Onda sam počeo naglo da rastem, brzo sam prešao 190 centimetara i svi su govorili: “Šta ćeš ti na golu, idi igraj košarku”. Probao sam, video da mi ide, fudbal mi više nije bio toliko zanimljiv, i tako je krenuo moj put u Zadru.”
Upisao si i debi za seniorsku reprezentaciju Hrvatske iza sebe. Sanjaš li da jednog dana budeš konstantan deo nacionalnog tima?
“Debitovao sam u rodnom Splitu, pred svojim roditeljima i prijateljima. Zaigrati za nacionalni tim u svom gradu je ostvarenje sna za svakog igrača. To je onaj ultimativni cilj – pomoći svojoj košarci i braniti boje svoje države.”
Za kraj, šta Tomislav Buljan radi kada nije na terenu? Imaš li neke posebne hobije?
“Iskreno, uz ovakav raspored nemam mnogo slobodnog vremena. Volim ponekad da odigram stoni tenis ili odem na kuglanje, čisto da opustim mozak. Skupljam patike, imam finu kolekciju, i pratim modu, to je nešto što me opušta.
Imamo samo taj jedan letnji mesec pauze, kada odem kući da vidim porodicu, a sve ostalo je red, rad i disciplina – faks, treninzi, putovanja. Spremamo se za sezonu, i jedva čekam da krenu utakmice. Žao mi je što prošle sezone nismo stigli na March Madness, tako da je to apsolutni cilj za ovu godinu.”
