Tomislav Tomović, srpski stručnjak na klupi Lokomotive Kuban govorio je ekskluzivno za Basketball Sphere.
Nakon mnogo godina napornog rada, preko daleke Kine uz „put kojim se ređe ide“ uspeo je da se izbori za priliku koju je dugo čekao – da postane glavni trener.
Nakon jedne godine u Megi, značajan period proveo je u Crvenoj zvezdi kao prvi pomoćnik, a poziv iz Rusije nije mogao da odbije.
U ovom opširnom razgovoru trener Tomović nije štedeo reči, te je podelio čitavu svoju priču, izazove i trenerske filozofije.
Dobio je i poziv reprezentacije Srbije gde je deo stručnog štaba Dušana Alimpijevića, a treće mesto u VTB ligi nakon velikog preokreta protiv Zenita bilo je posebno značajno i za njega i za ekipu.
Da krenemo od tog čitavog iskustva u Rusiji, kako je uopšte došlo do Vaše odluke da odete tamo i da presumiramo čitav taj period od nekoliko meseci koji je krunisan na lep način.
„Ja sam dobio ponudu sredinom sezone da se prebacim u Rusiju, da konačno dobijem šansu da budem glavni trener i stvarno je taj moment negde najviše presudio jer sam ja to dosta dugo čekao. Bio sam na najvišem nivou evropske košarke kao asistent i radio svoj posao najbolje što znam kako bih pomogao timu i svim glavnim trenirama s kojima sam radio.
Želeo sam da se pojavi neka dobra prilika, koja je stvarno dobra, a ne samo da bih negde otišao. Reprezentovali su mi Lokomotivu kao jedan projekat koji jeste to što sam želeo. Iako ne igraju evropska takmičenja i sve to, to je i dalje klub sa velikom tradicijom i velikim uspesima godinama unazad, na raznim nivoima. Ne tako davno su i u Evroligi imali značajan uspeh i plasman na Final Four.
Cela ta priča i ceo taj moment, istorije kluba je za mene bio baš značajan. Top 4 kluba u Rusiji i nisam imao dilemu da li to treba da prihvatim ili ne. Stvarno sam onako želeo da se dogodi takvo nešto i kad se dogodilo nisam imao dilemu koliko god mi je bilo teško da odem u tom trenutku iz Crvene zvezde. U Zvezdi sam stvarno imao prelepe neke momente i iskustva rada sa svim tim trenerima, ali došao je trenutak da se osamostalim u smislu toga da budem glavni trener.
Na kraju dana, zbog toga sam i počeo da se bavim ovim poslom kojim se bavim. Postoje treneri koji se bolje osjećaju u ulozi pomaćnika i to im je negde opredeljenje za ceo život i ja stvarno to poštujam, jer znam koliko je težak posao biti asistent. Koliko je tu posla nekog koji malo ko vidi i zna, ali za mene ovo je bilo stvarno neki moj lični san i krenuo sam tim putem. Dolazak u Lokomotivu je bio novitet, period adaptacije, nova ekipa. Nova liga.
VTB liga nije toliko zastupljena trenutno u Evropi u smislu gledanosti, jer je malo izopštena odnosno, ti klubovi ne igraju u Evropi. Za mene je liga bila nepoznanica, jer nisam stizao da pratim zbog obima posla u Crvenoj zvezdi. Rekao bih da je to bio najveći izazov.
Kasnije, kako je vreme odmicalo, počeo sam da se povezujem sa svojim timom. Prolazili smo i kroz neke teške i lepe momente, ali smo se našli. Najveće zadovoljstvo mi je bilo što smo razmišljali u istom pravcu.
Igrači su počeli da veruju da možemo da napravimo neke stvari koje su velike, koliko god sad to deluje skromno. Taj poraz recimo od CSKA u playoffu sa 4-1 u seriji je na prvi pogled rutinski, ali i dalje ta jedna pobeda stvarno bila velika i značajna za mene i za tim. Mi smo jedini tim koji je pobedio CSKA barem jednom u čitavom play-offu, a iako rezultat na prvi pogledu kao što sam već rekao deluje rutinski, nijedna utakmica nije bila lagana.
Sve utakmice imale su svoj naboj i bilo neizvesno većinom mečeva, tako da sam ponosan na momke kako su oni to prihvatili da mogu da se takmiče sa njima bez obzira što CSKA ima veći nivo kvaliteta.
Jedino što sam i tražio od njih, bilo je to da kada završi svaka utakmica budu ponosni i da su dali sve od sebe. To je po meni najveći uspeh.“
Nakon jedne izuzetno zahtevne sezone u svakom smislu, na kraju ste uspeli da napravite veliki uspeh u VTB ligi. Lokomotiv Kuban je osvojio treće mesto nakon velikog preokreta u okršaju za „bronzu“, posle deficita 0-2 protiv Zenita. Isto tako, dogodila se jedna specifična situacija, a to je da ste igrali majstoricu nakon što je završena finalna serija u kojoj se CSKA okitio titulom.
„Došla je ta serija za treće mesto koja nosi svoju specifiku. Jednostavno, ostavi trag na igrače kada dožive eliminaciju i isprazne se emotivno i fizički. Imali smo čak devet dana pauze dok smo čekali da vidimo ko će nam biti protivnik, pa se to osetilo u prve dve utakmice protiv Zenita. Bilo je teško podići ekipu nakon deficita, ali shvatili smo da i oni nemaju tu vrstu spremenosti i rutine da završe posao.
Onda su se desile neke stvari u međuvremenu, gde smo se mi kao staf malo poigrali sa njihovim emocijama, se nekim različitim video materijalima u vidu poruka porodice i sadržajima koji su ih motivisali.
Konstatno sam im pričao o tome kako mogu da ostvare nešto veliko, što će ostati istorija i što će moći da pričaju svojoj deci da su uradili nešto lepo. Hvala Bogu, oni su prihvatili tu moju priču i ostvarili smo veliki preokret. I ja bih voleo da je to bilo malo lakše, ali na kraju dana ostavili smo lepe uspomene koje će ostati u sećanju.“
Proveli ste sedam godina u Kini. To zvuči pomalo nestvarno, ali kada se sve stavi u kontekst tog puta kojim se ređe ide i svih izazova koji vas na njemu čekaju, na kraju ste došli u situaciju da budete trener jedne od četiri vodeće ekipe u VTB ligi. U tom društvu bili su i Velimir Perasović, Dejan Radonjić, a sada je tamo i Duško Ivanović. Tu je bio i Milenko Bogićević, koji je nedavno otišao nakon što je tokom sezone potpisao ugovor u Nemačkoj.
Kada sve to uzmete u obzir, da li vam je taj uspeh možda još draži upravo zbog činjenice da ste veliki deo svoje karijere gradili daleko od očiju šire javnosti, na jednom prilično neuobičajenom putu? Verujem da vas je upravo takav put dodatno izgradio kao trenera, ali i kao čoveka – kroz strpljenje, istrajnost i sve ono što nosi rad u takvom okruženju.
Koliko vam danas, kada povučete paralelu sa svim što ste prošli, znači ta epizoda? Pretpostavljam da osećate veliki ponos, i s pravom, jer kada se setite gde ste bili pre samo nekoliko godina, a zatim dođete u situaciju da osvojite treće mesto u tako kvalitetnom takmičenju, to svakako nije mala stvar. Na kraju krajeva, treće mesto se osvaja. Često se kaže da je bronzana medalja na Svetskom prvenstvu, Evropskom prvenstvu ili Olimpijskim igrama nešto što ste morali da izborite pobedom, dok se za srebro često kaže da ste ga osvojili, ali i izgubili finale. Kada sve to stavite u perspektivu svoje dosadašnje karijere, kako danas gledate na taj period u Kini i koliko vam on znači?
„To je bio put kojim sam krenuo i ostao sam u Kini verovatno mnogo duže nego što sam prvobitno planirao ili želeo. Ipak, doneo mi je ogromno iskustvo, jer su to bile potpuno različite i vrlo specifične okolnosti. Sama zemlja, liga, pravila o strancima… Sve to vas tera na bezbroj prilagođavanja i razmišljanje koje nije standardno. Jednostavno, morate stalno da se snalazite i adaptirate.
Iako tamo nisam bio glavni trener, imao sam veoma odgovornu ulogu. Najpre sam bio pomoćni trener Aleksandru Kesaru, a kasnije sam radio kao takozvani “advisor”, odnosno neko ko je praktično vodio treninge i svakodnevni rad ekipe. To je nešto između pomoćnog i glavnog trenera – neko ko obavlja najveći deo posla, ali na utakmicama nije taj koji stoji pored aut-linije.
Sigurno mi je to iskustvo mnogo pomoglo da izgradim sebe kao trenera. Naravno, oduvek sam želeo da se vratim u Evropu, ali sam ponosan što imam svoj put. Uvek sam se vodio osećajem i birao ono za šta sam smatrao da je u tom trenutku najbolje za mene.
Istina je da treneri ne mogu uvek da biraju – poslovi se otvaraju kada se otvaraju – ali sam se trudio da u svakoj situaciji izaberem sredinu u kojoj ću imati najveću moguću ulogu. Tako je tekao moj put. Trudio sam se da napredujem, da budem strpljiv i da sačekam pravu priliku, onu koja zaista ima smisla. Na kraju me je upravo taj put doveo do Lokomotive.
Ulazak u polufinale VTB lige bio je veliki trenutak u mojoj karijeri. Lokomotiv jeste klub koji godinama igra završnicu, ali biti deo polufinalne serije protiv velikog CSKA, koji je vodio Andreas Pistiolis, trener kojeg izuzetno cenim, predstavljalo je ogromnu čast. Na drugoj strani bili su Velimir Perasović i Dejan Radonjić, tako da je konkurencija bila zaista impresivna.
Na kraju smo osvojili treće mesto i mislim da si to lepo rekao – treće mesto se osvaja. Oduvek sam bio osoba koja ne voli da odustaje. Poraz mogu da prihvatim, ukoliko znam da smo moj tim i ja dali apsolutno sve od sebe.
Ono na šta sam možda i najponosniji jeste što sam uspeo da prenesem deo svog karaktera na ekipu. To su primetili i ljudi sa strane, koji su govorili da je tim promenio mentalitet. Mislim da je u današnjoj košarci izuzetno teško promeniti karakter ekipe i zbog toga sam posebno zadovoljan načinom na koji se sve završilo.
Čak i da se završilo drugačije, ne bih bio manje ponosan, pod uslovom da znam da smo svi dali maksimum. Rezultat je važan, ali je sport takav da ne možete uvek da pobedite. Za mene je najvažnije da svaki igrač i svaki trener na kraju dana mogu da kažu da su uradili sve što je bilo u njihovoj moći. Kada je tako, mnogo je lakše prihvatiti i poraz, jer znate da ste ostavili sve na terenu.“
Koliko vam u trenerskom poslu pomaže, a koliko možda i odmaže to što ste po prirodi veoma emotivna osoba? Gledajući vas sa strane, stiče se utisak da nikada ne krijete emocije – bilo da su u pitanju pobede, porazi ili neke lične stvari. Spomenuli ste i motivacione video-snimke koje ste pravili za igrače, često govorite o porodici i odnosima koje gradite sa ljudima oko sebe.
Iz mog ugla, upravo takve stvari stvaraju poverenje u svlačionici, jer igrači vrlo brzo prepoznaju da li je trener iskren ili samo pokušava da ostavi određeni utisak. Kao što publiku koja razume košarku ne možete dugo da zavaravate, tako ne možete ni igrače.
Koliko vam je važno da u svakom trenutku budete autentični, da pokažete emociju kada je osećate i da se ne skrivate iza uloge trenera? I da li upravo takav pristup smatrate jednim od ključnih razloga zbog kojih uspevate da izgradite poverenje u svlačionici, za koje mnogi kažu da je najteži deo trenerskog posla?
„Još kada sam razmišljao da se bavim trenerskim poslom, razgovarao sam sa trenerima sa kojima sam ranije sarađivao kao igrač. Tražio sam savete, a najviše me je zanimalo kakav odnos treba graditi sa igračima. Jedan trener mi je tada rekao nešto čega se i danas često setim i čime se vodim: “Samo budi ono što jesi.”
Verujem da je to suština ovog posla, jer ne možete dugo da glumite pred ekipom. Ne možete da slažete igrače mesecima ili godinama. Pre ili kasnije oni će prepoznati ko ste zapravo. Zato se nikada nisam trudio da budem neko drugi. Nemam problem da pokažem emocije niti način na koji ih izražavam, jer sam jednostavno takav.
Volim da se takmičim i uživam u tome. Možda nekada sa strane delujem kao potpuni ludak pored aut-linije, ali to sam ja. Trudim se da ostanem svoj. Nemam problem da pohvalim igrača kada zasluži, isto kao što nemam problem da mu kažem kada nešto nije bilo dobro. Vremenom igrači to osete i shvate da nijedna kritika nije lična, već da je sve usmereno ka tome da zajedno budemo bolji.
Mislim da je to danas izuzetno važno. Verujem da ekipe koje igraju sa emocijom, strašću i energijom mogu da izvuku mnogo više iz sebe nego one koje su potpuno ravne. Ja sam takav čovek i želeo sam da i moj tim bude takav – da se bori i da nikada ne odustaje.
Najbolji primer za to bila je treća utakmica četvrtfinalne serije protiv Parme. Gubili smo 19 razlike u 17. minutu, ali smo uspeli da se vratimo i pobedimo. Na kraju smo dobili seriju sa 3:0. Verujem da se takvi preokreti ne prave samo taktikom, već karakterom. Cele utakmice sam pokušavao da im prenesem veru da će se stvari okrenuti ako nastavimo da se borimo i da ne odustajemo.
Ako je suština pitanja bila da li mi takav karakter nekada odmaže, rekao bih da ne. Naprotiv, mislim da mi pomaže. Neko bi možda rekao da se previše trošim, ali ja to nikada nisam doživljavao kao trošenje. To je ono u čemu iskreno uživam. Ako negde treba pokazati emocije, onda je to u sportu koji volim više od svega.“
To je zapravo dobar uvod za naredno pitanje. Posle toliko godina provedenih u Kini, zatim jedne sezone u Megi, stigao je poziv Crvene zvezde. Tamo ste već bili i kao igrač, tako da vam okruženje nije bilo nepoznato.
Kada govorimo o pritisku, mislim da mnogi ljudi ne razumeju da on u klubovima poput Crvene zvezde nije rezervisan samo za glavnog trenera ili najbolje igrače. U takvom sistemu pritisak oseća bukvalno svako – od ekonomа, preko ljudi u administraciji, do svakoga ko svakodnevno ulazi u klub. To je jednostavno specifičnost velikih sredina.
Vi ste došli iz potpuno drugačijeg okruženja, iz Kine, kao neko ko voli da pobeđuje i ko je izgradio pobednički mentalitet. Za tri godine u Crvenoj zvezdi prošli ste mnogo toga – od velikih pobeda, poput one protiv Fenerbahcea u Evroligi, do poraza iz kojih se mnogo nauči. Verujem da je svaka pobeda u Evroligi za jednog trenera posebno iskustvo i nešto što ostaje zauvek u karijeri.
Kada danas pogledate taj period, kako ga doživljavate? Koliko vas je rad u Crvenoj zvezdi promenio kao trenera i kao čoveka i koliko vam je upravo to iskustvo pomoglo da dodatno podignete sopstvene standarde i letvicu u karijeri?
Na kraju, znamo koliko je na ovim prostorima teško dobiti priliku da radite u klubovima kao što su Crvena zvezda ili Partizan. Mnogi o tome sanjaju. Da li ste u trenutku kada je stigao poziv Crvene zvezde imali i najmanju dilemu ili ste odmah znali da je to izazov koji jednostavno ne smete da odbijete?
„Lepo si to rekao – nisam stvarno imao nikakvu sumnju. Za mene je taj prvi poziv Crvene zvezde pre svega bio velika čast. Naravno, nakon toga dolazi i određena odgovornost koju preuzimate kada dođete u takav klub. Kao što si rekao, pritisak i očekivanja su ogromni.
Ipak, ja na pritisak nikada nisam gledao kao na nešto što vas sputava ili ograničava u radu. Naprotiv, doživljavam ga kao nešto što vas motiviše i tera da svakog dana budete bolji, da svakog dana doprinesete timu iz koje god pozicije se nalazite – bilo da ste glavni trener, pomoćni trener, igrač, ekonom ili direktor. Svi ljudi u klubu imaju isti cilj, a to je da naprave nešto bolje i da konačan rezultat bude bolji.
Zato se ja nikada nisam osećao kao da se “borim” sa tim pritiskom. Nisam ga doživljavao kao nešto teško, već kao izazov koji vas pokreće i tera da napredujete. Zahvalan sam što sam u poziciji da imam takvu vrstu pritiska. Kada pričamo o pritisku, neko možda pomisli da je to nešto strašno, ali zaista nije.
Kod nas se košarka često posmatra kao pitanje života i smrti – svaki poraz, svaka pobeda, sve se mnogo emotivno doživljava. To je deo našeg mentaliteta i upravo taj mentalitet je, između ostalog, jedan od razloga zbog kojih smo kao narod toliko uspešni u sportu i mnogim drugim oblastima. Imamo tu posebnu želju za takmičenjem i pobedom.
Ja sam zaista uživao u tom periodu. Rad sa velikim brojem trenera u Evroligi doneo mi je ogromno iskustvo i mnogo različitih situacija koje su me izgradile za ono što mi se danas dešava u karijeri.
Sve to mi je mnogo pomoglo kada sam prešao sa pozicije asistenta na mesto glavnog trenera – lakše sam prepoznavao određene situacije, lakše reagovao u nekim momentima i imao iskustvo iz ranijih perioda koje mi je omogućilo da neke izazove rešavam mirnije i sigurnije. Sve što sam prošao bilo je izuzetno važno za moj razvoj.“
Šta je za vas predstavljalo najveću razliku kada ste prešli iz uloge asistenta u ulogu glavnog trenera?
Trenerski posao je takav da većina ljudi koji se bave ovim poslom poseduje veliko košarkaško znanje – razumeju taktiku, strategiju, akcije, pripremu utakmice i sve ostale segmente. Međutim, potpuno je drugačije kada vi postanete osoba koja donosi konačne odluke, koja vodi tim, koja uzima tajm-aut i koja u najvažnijim momentima mora da pronađe pravo rešenje.
Kada povučete paralelu između perioda kada ste bili asistent – kada ste se bavili skautingom protivničkih igrača, analizom utakmica, pripremom detalja za ekipu – i sadašnje uloge glavnog trenera, šta je za vas bila najveća promena?
Šta je ono što ljudi možda ne vide ili ne razumeju dok ne dođu u tu poziciju, a što predstavlja najveću težinu i odgovornost posla glavnog trenera?
„Mislim da ljudi jednostavno nisu svesni koliko je veliki obim posla jednog asistenta na najvišem nivou. To je ogroman rad i mnogo odricanja, ali to nije nešto što se radi zbog toga da bi drugi ljudi znali koliko vremena i energije ulažete. To je deo posla.
Ipak, ozbiljni glavni treneri to veoma cene. Oni znaju koliko su im važni kvalitetni asistenti i koliko im oni pomažu u svakodnevnom radu. Mislim da je to izuzetno odgovoran posao i posao koji zaslužuje mnogo više poštovanja nego što ga možda dobija u javnosti.
Što se tiče prelaska sa mesta asistenta na poziciju glavnog trenera, najveća razlika je odgovornost. Kao glavni trener preuzimate odgovornost za sve. Naravno, imate oko sebe stručni štab, ljude koji imaju svoje mišljenje, predloge i ideje, ali na kraju dana vi ste taj koji donosi konačnu odluku. To je najveća razlika između te dve uloge.
Što se tiče košarkaškog znanja, taktike i svega ostalog, danas je veliki deo teorije veoma dostupan. Možete mnogo toga da naučite, da pročitate, da vidite i analizirate. Međutim, praksa je potpuno druga stvar. Mislim da je posao glavnog trenera mnogo više povezan sa upravljanjem ljudima nego samo sa košarkom.
U jednom trenutku morate da upravljate velikim brojem različitih ljudi i situacija. Mislim da se razlika između dobrih, najboljih i vrhunskih trenera najviše vidi upravo u tome kako rešavaju probleme i kako upravljaju ljudima oko sebe. Ne pričamo samo o protivniku, utakmici i taktici, već o tome kako vodite svoj stručni štab, medicinski tim, kako komunicirate sa upravom, medijima, navijačima i svim ljudima koji čine jedan klub.
To je ono što posao glavnog trenera čini toliko zahtevnim. Kada pričamo o kvalitetu trenera, mnogo toga se vidi upravo kroz to koliko lako ili teško nose sve te situacije.
Što se mene tiče, upravo je to bila najveća promena kada sam postao glavni trener. Ne kažem da je bila loša – naprotiv, prijala mi je i uživam u toj ulozi. Ono što mi je možda najdraže iz ove sezone u Lokomotivi jeste činjenica da sam osetio da su ljudi oko mene bili srećni.
Mnogo mi je važno da upoznam svakog člana svog stručnog štaba, da znam kako razmišljaju i da postoji pravi odnos među nama. Kada se radi, onda se radi maksimalno ozbiljno, ali kada postoji prostor da se opustimo, da se nasmejemo i zajedno uživamo, onda i to treba iskoristiti. Drago mi je što su ljudi oko mene prepoznali taj deo mog karaktera – da sam neko ko je veoma posvećen poslu, ali i neko ko razume da je ljudima ponekad potreban trenutak odmora i ventil.
Mislim da je to veoma važno. Posle velikih pobeda treba znati uživati, kao što treba znati iskoristiti slobodan dan da svi malo odahnemo i napunimo baterije.
Na kraju, najveća razlika je upravo u tom menadžmentu svega oko sebe i upravljanju ljudima. Imate veliki broj ljudi oko sebe i svako od njih ima svoj život, svoje probleme, svoje dobre i loše dane. Sve to morate da razumete i uklopite u jednu timsku dinamiku.
Svaki član ekipe i stručnog štaba mora da oseća da je važan, da želi da bude tu i da daje svoj maksimum za zajednički cilj. Mislim da je to jedan od osnovnih preduslova za uspeh – kada su ljudi unutar sistema zadovoljni i kada svi rade u istom pravcu.
Često se zaboravlja da su i igrači samo ljudi. Bez obzira na ugovore i status, oni imaju svoje privatne probleme, porodične obaveze, loše dane, situacije koje ih pogađaju. Nekada ne spavaju zbog deteta, nekada imaju probleme u porodici, nekada ih nešto drugo opterećuje. Sve to postoji i ne možete ignorisati taj deo čoveka.
Ako sve posmatrate samo kroz ugovor i posao, ljudi će odraditi ono što moraju. Ali cilj je nešto mnogo više od toga – da oni žele da daju sve od sebe za tim, za sebe, za saigrače i za trenera. Kada ljudi imaju taj osećaj pripadnosti i poverenja, onda možete očekivati najbolje rezultate.“
Pričali ste o važnosti upravljanja ljudima i o tome koliko je bitno da stručni štab funkcioniše kao celina, da svi budu na istoj talasnoj dužini. To je možda najbolji uvod u priču o radu u reprezentaciji i saradnji sa selektorom Dušanom Alimpijevićem.
Slušao sam njegove intervjue i često je govorio upravo o tim stvarima – o odnosu unutar stručnog štaba, svakodnevnoj komunikaciji, zajedničkim rutinama i stvaranju atmosfere u kojoj svi ljudi oko ekipe funkcionišu kao jedan tim. Koliko je vama značilo da budete deo takvog sistema i koliko se taj način rada poklapa sa vašim pogledom na trenerski posao?
Posebno mi je ostala vaša rečenica iz jednog intervjua, koja je kasnije bila preneta i kao vizual, kada ste govorili koliko vam znači poziv da radite sa najboljim igračima svoje zemlje i da imate priliku da predstavljate Srbiju kao deo stručnog štaba. To je nešto što mnogi treneri sanjaju.
Kada spojimo sve ono o čemu smo pričali – vaše emocije, karakter, odnos prema ljudima, način na koji gradite poverenje – deluje kao da je reprezentacija bila prirodan nastavak svega toga.
Imali ste priliku da prođete i kroz kvalifikacioni prozor, koji je ipak potpuno drugačije iskustvo od klupske košarke. Kako danas gledate na tu saradnju sa Dušanom Alimpijevićem, taj poziv u reprezentaciju i sve ono što ste doživeli tokom tih nekoliko nedelja nakon završetka sezone?
„Dušanov poziv je stigao početkom prošle sezone, nakon što je imenovan za selektora, i zaista sam mu neizmerno zahvalan što sam deo tog stručnog štaba. Mislim da su njegova energija i način funkcionisanja nešto što mi apsolutno prija. Pre svega, okupio je sjajne ljude oko sebe i sjajne trenere.
Mislim da je naš odnos unutar stručnog štaba zaista poseban – veoma je iskren, otvoren i zasnovan na međusobnom poverenju. Verujem da smo na dobrom putu. Naravno, sve to tek treba da potvrdimo kroz rezultate i kroz ono što nas čeka, jer smo prošli samo prvi prozor i praktično smo tek počeli da gradimo naš način funkcionisanja.
Ipak, mislim da smo upravo kroz tu energiju i osećaj zajedništva uspeli da iznesemo jedan veoma težak prvi prozor. Govorimo o utakmicama protiv Švajcarske i Bosne i Hercegovine na gostujućem terenu, što nije bilo jednostavno.
Već tada se osetila ta energija koju imamo unutar stručnog štaba. Mislim da Dušan radi sjajan posao u klubu, a sada i u reprezentaciji, i zaista se nadam da će ta emocija i energija koju on nosi, zajedno sa svima nama, doneti dobre stvari našoj reprezentaciji.
Za mene lično, ovo je najveća čast koju sam imao u dosadašnjoj karijeri – da budem deo stručnog štaba reprezentacije. Rekao sam i ranije, bez obzira na to koja je moja uloga i pozicija, svaki poziv za reprezentaciju prihvatiću sa najvećim mogućim zadovoljstvom. To je nešto što mi niko ne može oduzeti.
Zaista uživam u tome i nadam se najboljim stvarima u narednom periodu. Prvi cilj je da kroz drugi deo kvalifikacija izborimo plasman na Svetsko prvenstvo. Moramo da idemo korak po korak, jer je put težak. Čekaju nas još tri prozora i neće biti lako, ali ja iskreno verujem u ono što Dušan radi, u rad Saveza i u sve ljude koji su deo ovog sistema.
Kada pogledamo širu sliku, mislim da možemo da budemo ponosni na ono što Srbija radi u poslednjem periodu. Imamo odlične rezultate i u mlađim kategorijama, što pokazuje koliko se kvalitetno radi. S obzirom na to koliko smo mala zemlja, količina talenta i uspeha koju stvaramo zaista je nešto na šta treba da budemo ponosni.“
Neki dan nam je, upravo nakon poslednje utakmice, sagovornik Stefan Momirov pričao o Nikoli Jokiću i koliko je ostao impresioniran njegovim odnosom prema radu – činjenicom da dolazi prvi, odlazi poslednji, provodi dodatno vreme u teretani i konstantno radi više od svih ostalih. Nikola je specifičan tip lidera, nije neko ko će galamiti ili podizati ton, već je više lider primerom. Čak i kada je na terenu, deluje kao neko ko ima sve unapred programirano u glavi, a opet na jedan miran način kontroliše stvari.
Ognjen Stojaković je i dalje jedan od ljudi koji su zaslužni za njegove rutine i način rada. Ostala mi je posebno upečatljiva ona njegova rečenica kada mu je rekao da samo dođe i odradi 30 šuteva – naizgled jednostavna stvar, ali nešto što se može primeniti i van profesionalnog sporta, u svakodnevnom životu i poslu.
Vi ste sada imali priliku da budete deo reprezentacije i da radite sa njim iz neposredne blizine. Koliko je za vas bilo posebno iskustvo biti uz takvog igrača, koji predstavlja primer apsolutno svima, i šta je to što vam je možda najviše ostalo upečatljivo kod njega – njegov odnos prema radu, način komunikacije ili nešto treće?
„Kada govorimo o Nikoli Jokiću, prvo bih se ogradio time da sam sa njim proveo samo ovaj jedan reprezentativni prozor i ne bih sebi dao za pravo da pričam više od onoga što sam lično iskusio. Mogu da govorim samo iz tog ugla.
Apsolutno sve što si rekao, kao i ono što je pričao Momirov, jeste nešto što je ostavilo najveći utisak na mene – njegova prisutnost u svakom trenutku. Neverovatno je koliko je on svestan svega što nosi sa sobom i činjenice da kao najbolji igrač na svetu svojim primerom pokazuje svima kako treba da se ponašaju, kako treba da pristupaju treningu, obavezama i svemu što reprezentacija zahteva.
To je zaista prelepo videti. To što on možda nije neko ko je medijski eksponiran i što ne želi da bude stalno u centru pažnje, uopšte ne govori ništa negativno o njemu kao profesionalcu. Naprotiv, mislim da je upravo suprotno.
Ne postaje se najbolji igrač na svetu slučajno. Ne može neko da dođe do tog nivoa tako što neke stvari radi usput. Kod njega se vidi koliko je posvećen svakom detalju na dnevnom nivou – od treninga, preko ishrane, oporavka, odmora, pa do svih drugih stvari koje čine vrhunskog sportistu.
Njegov primer svima nama mnogo olakšava posao. Kada vidite da je najbolji igrač na svetu potpuno posvećen ekipi i da je u funkciji reprezentacije, onda svi ostali automatski prate taj nivo energije i odgovornosti. Jasno im je kako izgleda kada najbolji igrač na svetu radi svoj posao.
To je ono što mi je možda ostavilo najlepši utisak. Nikola je jedan potpuno normalan momak, koji normalno komunicira sa svima, koji se ponaša prirodno i koji je, uprkos svemu što je postigao, ostao prizeman.
Posebno mi je bilo lepo da vidim koliko je sa čašću i odgovornošću prihvatio dolazak u reprezentaciju. Vidi se da uživa u tome što radi i da mu je zaista stalo. Kada imate takvog čoveka oko sebe, onda je zadovoljstvo biti deo svega toga i raditi sa nekim takvog kvaliteta.“
Svi imaju nekoga koga gledaju kao uzor ili inspiraciju u određenom kontekstu. Dok ste igrač, to je često neki pojedinac koji vas motiviše i od koga učite. Kada je trenerski poziv u pitanju, mislim da smo zaista bogati jer postoji čitava plejada velikih imena koja su ostavila trag i koja mogu da inspirišu.
Vi ste bili igrač do otprilike 2010. godine, a nakon toga ste ušli u trenerske vode. Košarka se od tada, posebno u 21. veku, značajno promenila u gotovo svakom segmentu. Naravno, neke osnovne stvari ostaju iste, ali način rada, priprema utakmica, komunikacija sa igračima i sama filozofija igre evoluirali su kroz godine.
Kada pogledate svoj trenerski put, da li je postojao neko čija vam se filozofija posebno dopadala i od koga ste preuzeli određene principe? Svetislav Pešić često zna da kaže da svi treneri pomalo “kraduckaju” jedni od drugih. Da li je postojao neki trener za koga ste, kada ste počinjali, pomislili: “Ovo je nešto što mi se dopada, ovo je način na koji bih ja želeo da radim”?
Već ste pričali o emociji, otvorenosti prema igračima i stručnom štabu, ali kada se sve svede na samu košarkašku tablu, taktiku i principe igre – postoji li neko čiji su vas postulati posebno inspirisali i koji su na neki način oblikovali vašu trenersku filozofiju?
„Ne bih to sveo na jednu osobu. Mislim da je upravo ono što je Kari rekao negde najveća istina. Svi mi u ovom poslu gledamo utakmice, pratimo trenere i pokušavamo da iz svega toga uzmemo nešto što možemo da približimo sebi i načinu na koji želimo da naš tim igra.
Ja sam još uvek relativno kratko glavni trener i ne bih sada pričao o nekoj velikoj filozofiji ili nečemu sličnom. Mogu samo da kažem šta volim kod svojih timova i na čemu insistiram.
Volim da moji timovi budu disciplinovani, posebno defanzivno, i da budu maksimalno posvećeni odbrani. Ne kažem to zato što sebe smatram nekim isključivo defanzivnim trenerom, već zato što verujem da je odbrana nešto što vam donosi rezultat. To je segment igre koji može da se trenira na poseban način i koji vam daje mnogo više samopouzdanja.
Čak i kada nemate dobar dan u napadu ili kada individualno niste raspoloženi, kao tim možete kroz odbranu da se vratite u utakmicu. Ja zaista verujem u to. S druge strane, dobra odbrana vam donosi još jednu stvar koju jako volim – mogućnost da moj tim igra brzo i da postiže lake poene iz tranzicije.
To su stvari koje su povezane i koje opisuju način na koji želim da moj tim igra. Mislim da sam to uspeo da prenesem i u Rusiji, gde je moj tim igrao jednu agresivnu i brzu košarku. Trudim se da tako i treniramo.
Naravno, nije uvek lako naterati igrače da uživaju u odbrani i da je prihvate kao deo svog identiteta. Možda je to i najveći izazov od svega, ali to je nešto u šta verujem i čemu težim.
Kada se vratimo na pitanje trenerskog uzora, ne bih voleo da kažem da je to jedan čovek, jer bi onda izgledalo kao neki pokušaj kopiranja. Mislim da se svi mi gradimo kroz mnogo različitih stvari. Trudim se da pratim sve što se dešava i da od svakoga uzmem nešto.
Tako je bilo i kada sam se vratio iz Kine u Srbiju. Radio sam sa Markom Baraćem, koji je sjajan trener, zatim sa Duškom, Janisom, Sašom… Od svakog čoveka možete nešto da pokupite. Nekada prihvatite nešto i kažete: “Ovo je nešto što mi odgovara”, a nekada shvatite da to nije vaš način razmišljanja i nastavite dalje.
Naravno, gledate utakmice Evrolige, Evrokupa, pratite sve nivoe košarke. Svuda postoji nešto što može da se doda vašoj igri, filozofiji ili načinu rada. Svi razgovori sa kolegama, bilo u reprezentaciji ili klubovima, donose mnogo toga. Kada diskutujete o košarci, kada razmenjujete mišljenja i ideje, dolazite do novih razmišljanja i novih rešenja.
Nekada se pokaže da je nešto bilo dobro, nekada nije, ali najvažnije je da stalno pokušavate da napredujete. Mislim da je trenerski posao proces u kojem svakog dana morate da se nadograđujete, da budete spremni da učite, da budete inovativni i da, ako treba, ponekad i “ukradete” neku dobru ideju.“
Kada smo već kod iskustava iz Evrolige, ne možemo da ne pomenemo period u Crvenoj zvezdi. Bilo je nekoliko sezona u kojima je klub bio veoma blizu plasmana u play-off, ali je taj cilj izmakao, uz promene na klupi i različite okolnosti kroz koje je ekipa prolazila. Za kraj ovog razgovora šta možete reći na tu temu?
„Ja sam toliko ponosan na sve što Crvena zvezda radi. Razumem da postoji određena žal navijača i ljudi koji prate klub, ali mislim da se ponekad ne sagleda koliko je teško u današnjoj Evroligi biti konstantno konkurentan.
U poslednje dve-tri godine, biti stalno tu, biti na ivici velikih rezultata i boriti se sa najboljim ekipama u Evropi je ogromna stvar. Znam da ljudi imaju emociju prema Crvenoj zvezdi i da žele više, ali nije to nimalo jednostavno.
Sa svim tim supertimovima koji se danas prave, ja sam zaista ponosan na način na koji Crvena zvezda funkcioniše. Klub ima svoju viziju, pokušava da gradi nešto i mislim da će se to jednog trenutka sigurno isplatiti. Samo, nijedan od tih procesa nije instant projekat gde se jedne godine uloži više novca i očekuje se da odmah sve bude najbolje na svetu. Košarka tako ne funkcioniše.
Ako uzmemo Anadolu Efes kao primer, klub koji je godinama ulagao i gradio sistem. Imali su ogromne budžete skoro 30 godina pre nego što su došli do svog vrhunca, plasmana na Final Four i osvajanja Evrolige. Dakle, kontinuitet je nešto što mora da postoji. Mislim da je to ključ svega.
Voleo bih da ljudi to razumeju i da veruju u ono što klub radi. To je neko moje mišljenje.
Takođe, treba uzeti u obzir da se i ostatak Evrope konstantno pomera. Panathinaikos ove sezone ima najveći budžet u istoriji kluba. Fenerbahce ulaže ogromna sredstva. Tu su Olympiacos, Real Madrid, Barcelona, Zalgiris, Dubai, Hapoel Tel Aviv i mnogi drugi klubovi koji imaju svoje ambicije i rade na tome da budu bolji.
To što je Crvena zvezda ove godine imala veći budžet nego prethodnih sezona ne znači automatski da mora da bude na Final Four nivou. Svi ostali klubovi takođe rade, ulažu i napreduju.
Treba verovati, treba graditi i treba sačekati pravi trenutak. Ali nije lako opstati na vrhunskom nivou i konstantno biti konkurentan u ovakvoj Evroligi. A posebno poslednjih nekoliko godina, ovo je takmičenje koje je neverovatno jako i svake sezone sve zahtevnije.“ – zaključio je Tomislav Tomović na kraju razgovora za Basketball Sphere.
