Uroš Luković, nekadašnji centar Partizana i novi igrač Kolubare, govorio je za Basketball Sphere o mnogim zanimljivim temama.
Nije tajna da je oduvek veliki navijač crno-belih, ne samo bivši igrač. Isto tako, pamti se kao jedan od onih igrača koji su dobili nadimak “čuvari vatre”, kada je pod trenerskom palicom Aleksandra Džikića uz izuzetno skroman budžet ostavljao sve što ima na parketu, a to mu pristalice crno-belog tabora nikada nisu zaboravili.
Levi Randolph za Basketball Sphere: Aleksandar Džikić je genije, uvek se šali da sam jednim delom Srbin
Nedavno je potpisao za Kolubaru, gde će mu trener biti nekadašnji saigrač, a sada debitant u ulozi šefa stručnog štaba – Stefan Birčević. Dok traje letnja pauza, Uroš Luković formu održava igranjem 3X3 basketa, a u narednim redovima možete da pročitate njegove stavove o uvek aktuelnim temama, uz jako iskrene odgovore, što je danas ipak retkost kada neko govori iz srca.
Koji je trenutak koji će najviše pamtiti u karijeri, zbog čega više ne gleda utakmice Partizana, šta mu je neostvarena želja i kako mu je klub koji najviše voli na kraju naneo najveću nepravdu? O svemu tome u narednim redovima.
Poznato je da već neko vreme održavaš formu igrajući 3×3 basket i zvanične turnire? Kako ti to sve deluje i koliko si zadovoljan rezultatima ovog leta, s obzirom na neke jake turnire koje ste igrali?
„Pre dve godine sam počeo da igram 3×3. Mogu da kažem da baš uživam i da mi je mnogo lepo. Stigao sam da odigram ovog leta dosta turnira, na svakom je bila odlična organizacija. Posebno u Prnjavoru u Republici Srpskoj, bio sam oduševljen organizacijom i time kako je sve bilo organizovano. Rezultati nisu toliko bitni meni lično, koliko mi je važno da održavam formu i uživam u tome.“
Ne tako davno, postao si igrač Kolubare na poziv Stefana Birčevića. Svi dobro pamtimo tvoju anegdotu sa njim i transferom u Iran koji si imao zbog njega, veliki ste prijatelji, on debituje kao trener, ti dolaziš kao veteran spreman da pomogne. Reci nam nešto više o čitavoj toj priči i projektu Kolubare, ali i nešto o tome koliko je prijateljstvo nešto što je uvek tu, bez obzira na sve okolnosti. Da li je to najveće blago tokom jedne profesionalne karijere?
„S Birčom sam ostvario kontakt i dogovorio se već u martu-aprilu da dođem u klub. Prepoznao sam da ljudi imaju viziju i da žele da naprave nešto da vrate klub na pravo mesto. Evo, iz Druge lige su ušli u Prvu, Stefan, Dule i Boris se bave tim i u ovom periodu od tri godine su uradili veliki posao, digli su klub na mnogo veći nivo nego što je bio pre toga.
Sa Birčom sam igrao u Partizanu, imali smo odličnu saradnju i mislim da ćemo to iz Partizana da prenesemo i ovde u Kolubaru. Očekujem dobar rezultat.
Prijateljstvo je uvek na prvom mestu. U svakom klubu gde sam bio ostavio sam dobar utisak i ostao dobar sa velikom većinom ljudi iz svakog tima. To je za mene uvek na vrhu liste, pa onda sve ostalo.“
Posle svega što si prošao u karijeri, da li danas više uživaš u košarci nego pre deset godina? Nikad ti novac nije bio u prvom planu, pa ni sada.
„Počeo sam da uživam u košarci tek 2012–2013, kada sam otišao u Kumanovo. Pre toga mi je sve bilo nekako na silu, jedan, drugi, treći trener, nisam uživao. Kada sam otišao u Kumanovo, ponovo sam zavoleo košarku. Sve je nekako bilo pre toga: moraš, moraš, moraš. Na tome sam zahvalan mom ocu, koji mi je tada bio trener, i tadašnjem čoveku koji je vodio klub, Zoranu Damjanovskom.
Novac mi nikad nije bio primarna stavka, uvek sam gledao gde ću se osećati lepo, okružen našim ljudima i gde ću uživati u košarci. Posle prve sezone u Mornaru, kada sam bio drugi igrač lige, imao sam dosta ponuda iz Evrokupa i mogao sam da biram gde ću nastaviti karijeru. Neke ponude su bile finansijski mnogo bolje, ali sam odlučio da ostanem tu još tri-četiri godine i bilo mi je super. Na tome sam zahvalan ljudima iz kluba.“
Da možeš da promeniš jednu odluku u karijeri, koja bi to bila?
„Svaku odluku sam donosio od srca. Da li mislim da sam napravio neku grešku? Jesam, sigurno. Možda što nisam završio high school koji sam počeo u Phoenixu. Možda da sam to završio i da sam otišao na koledž, možda bi se karijera drugačije odvijala, ali ne žalim uopšte. I ovako sam super srećan i zadovoljan.“
Koliko te je prelom noge u Španiji promenio kao igrača i čoveka?
„Svaka čast za ovo pitanje. Tada sam otišao u Španiju, trenirao sa prvim timom Zaragoze, a igrao za drugi tim. Kada je trebalo za prvu utakmicu da se skinem protiv Real Madrida, dan pred meč polomim petu metatarzalnu kost.
Tada sam bio skroz potonuo, vratio se kući i odlučio da više ne igram. Pauzirao sam celu godinu i mislio sam da je to to što se tiče košarke. Tada su me zvali otac Ljubisav i gradonačelnik opštine Kumanovo da se vratim, pa je tada počeo novi početak.“
Koji trener je najviše uticao na tebe? I možeš li da nam ispričaš nešto više o onoj sada već čuvenoj izjavi: „E, da sam košarci posvetio pola od onoga što su neki drugi, ne bih sada bio u Mornaru, nego kod Željka Obradovića u Evroligi.“
„Retko koji trener je mogao da utiče na mene. Aleksandar Džikić je dosta uticao i pomogao mi da posle Partizana odem u Mornar, pa da napravim karijeru kakvu sam napravio. Njemu sam stvarno zahvalan. Mislim da sam se posvetio 100 odsto i da mi je košarka bila na prvom mestu i u glavi, sigurno da bih napravio više. Opet kažem, gledao sam da uživam i da igram košarku.“
Željko Obradović je napustio Partizan na jedan tužan način za sve navijače crno-belih, potom nedavno potpisao za Panathinaikos. Kako gledaš na čitavu tu priču kao veliki partizanovac i čovek kojem je taj klub oduvek na posebnom mestu u srcu?
„Otkad je Željko Obradović otišao, nisam pogledao nijednu utakmicu. Krivo mi je možda što je imao toliko stranaca, to je moja jedina zamerka, ali takvom treneru i čoveku ne mogu ništa da zamerim, jer je on takva veličina. Sećam se da sam pustio jedan večiti derbi, pet stranaca Partizan, pet stranaca Crvena zvezda. Deset stranaca na terenu. Tada sam ugasio televizor i odlučio da više neću da gledam.“
Odlazak Željka Obradovića i Zorana Savića je možda najbolje i oslikalo ovaj prelazni rok, u kojem su mnogi igrači odbili crno-beli tim. Kako ti deluje čitava ova priča sada i šta misliš da će se dogoditi u bliskoj budućnosti, s obzirom na kvalitet rostera i sve što se dešava oko terena, pre svega nezadovoljstvo navijača?
„Odlazak Savića me nije potresao toliko kao odlazak Željka. Videćemo u ovom prelaznom roku, voleo bih da napravimo dobru ekipu i da se borimo za prvih 10 u Evroligi, ali šta znam… Bude li ponovo previše stranaca, neću mnogo pratiti.
Uvek sam očekivao i maštao da Džile dođe na to mesto trenera Partizana. Nekako mi je to baš želja, mislim da on može da postavi sve to. Džile je rođen za Partizan i on je evroligaški trener, bez ikakve dileme.“
Šta je najveća razlika između Uroša Lukovića iz perioda Partizana i ovog današnjeg?
„Nema nikakve razlike (smeh), veruj mi da je i danas sve isto. Ne menjam se…“
Šta je danas najveći problem u razvoju visokih igrača? Košarka se promenila, šut za tri poena je nešto što se očekuje od svih, pa koliko je sve drugačije u odnosu na period kada si ti bio u prajmu, kada se nekako podrazumevalo da svaka ekipa ima jednog dominantnog centra kao figuru u reketu?
„To se promenilo. Sada se skoro igra sa pet niskih, ta petica koja je undersize može da preuzima, čuva sve od 1 do 5. To je i cilj današnje košarke. Sećam se i da je Željko Obradović to radio sa Janom Veselim još pre 10 godina u Fenerbahceu. Pozicija klasičnog centra, low post i to sve polako izumire skroz. Ako nisi brz, skočan, fizički jak, uzalud. Sve manje i manje prednosti imaju centri od 215–220 cm.“
Koji trenutak u karijeri ćeš pamtiti do kraja života?
„Pamtiću utakmicu protiv Zadra u ABA ligi kada sam igrao za Partizan. Deda mi je preminuo dan pre toga, igrali smo u Pioniru. Sećam se da sam dao koš za pobedu.
Tačnije, taj dan sam sahranio dedu, igrao protiv Zadra u Pioniru i dao sam koš za pobedu. Odmah posle dva dana igrali smo protiv PAOK-a kod kuće za prolazak u narednu fazu FIBA Lige šampiona.“
Koja je najveća nepravda koja ti se dogodila u karijeri?
„Najveća nepravda je sigurno kada sam otišao iz Partizana. Došla su dva-tri igrača koji su bili ispod mene, koji nisu bili ni pola na nivou na kojem sam ja igrao. To se ispostavilo kao tačno, jer kada sam otišao u Mornar, te naredne sezone smo pobedili Partizan oba puta. Mislim da mi je naneta velika nepravda.“
Da imaš mogućnost da sretneš onog Uroša Lukovića koji si bio pre 15 godina, šta bi mu rekao i savetovao?
„(Smeh) Uf, šta bih mu savetovao? Šta znam, rekao bih mu da ulaže više u sebe, da se posveti košarci, jer će mu to doneti mnogo toga. Ne žalim ni za jednom odlukom u životu, srećan sam i zadovoljan svojom karijerom. Mislim da se bliži kraj, želim da odigram još godinu-dve i da se onda maksimalno posvetim porodici“, zaključio je Uroš Luković.
