Dok smo bili u Španiji, za Basketball Sphere govorio je Vlad Norkin, talentovani stručnjak iz Rusije koji radi kao trener u Cedeviti Olimpiji iz Ljubljane, na International Basketball HUB Festivalu u Alikanteu, donoseći sa sobom veliko iskustvo, kako kao igrač, tako i kao trener.
Bivši profesionalni krilni igrač, koji je proveo vreme u sistemima BC Khimki i UNICS, osvojio je zlato u ruskom prvenstvu i priznanja u VTB United Youth League, dok je takođe bio EYBL U16 šampion i odigrao više od 350 profesionalnih utakmica.
Njegova trenerska karijera uključivala je rad u omladinskom sistemu CSKA Moskve, kao i u Kazahstanu, gde je pomogao ekipi BC IRBIS da osvoji titulu nacionalnog šampiona tokom izuzetne sezone sa skorom 36-4. Sada je deo stručnog štaba Cedevite Olimpije U15 i ima više od 10 godina iskustva u razvoju igrača kroz profesionalnu i omladinsku košarku.
Norkin je takođe učestvovao na EuroLeague Head Coaches Board Coaching Congressu u Antaliji 2022. godine, a tokom svoje trenerske karijere radio je na tri različita jezika.
Prvo pitanje, ovde smo u Alikanteu na International Basketball HUB-u, gde se okupio veliki broj mladih igrača i trenera iz različitih zemalja. Koliko su ovakvi događaji važni za razvoj mladih igrača i koliko im znači prilika da rade sa trenerima sa kojima možda inače nikada ne bi imali priliku da se susretnu?
„Volim visokokvalitetne košarkaške kampove sa dobrom organizacijom i kvalitetnim stručnim štabom. Verujem da ovakvi događaji igračima daju novu perspektivu i nova znanja.
Nikada ne zabranjujem svojim igračima da idu na kampove tokom leta; zapravo, ohrabrujem ih da to rade. Tokom sezone igrači se naviknu na jednog trenera i ponekad prestanu da čuju iste informacije od mene. Na kampu novi trener može da objasni potpuno isti detalj iz drugačijeg ugla i odjednom sve postane jasno. Na kraju, svi imaju korist od toga.“
Danas ste ovde kao trener Cedevite Olimpije, ali kada se vratite u period kada ste i sami bili mladi igrač, da li se sećate nekog kampa, trenera ili igrača kojeg ste tada upoznali, a koji vas je inspirisao ili možda čak uticao na vas da nastavite da se bavite košarkom? Da li je postojao neki ruski igrač ili trener na kojeg ste se ugledali kao dete?
„Iskreno, kada sam bio mlad, nikada nisam išao na kampove poput ovog International HUB-a. Išao sam samo na tradicionalne trening kampove u Rusiji, gde je nas 10 ili 12 živelo u jednoj sobi (sa toaletima napolju i bez tople vode) i igralo na terenima od zemlje ili asfalta. To je prava istina!
Moj prvi trener, Sergej, bio je osoba koja me je zaista zainteresovala za košarku još 2005. godine. Tada nisam znao ništa o košarci, igračima ili trenerima. Ceo moj košarkaški put počeo je sa njim i i danas sam mu zaista zahvalan.“
Koliko je važno da klub bude spreman da dozvoli svojim trenerima da učestvuju na ovakvim događajima? Da li verujete da klubovi moraju da razumeju da treneri ne mogu da se razvijaju samo kroz svakodnevni rad u sopstvenom sistemu, već i kroz razmenu iskustava sa ljudima iz različitih košarkaških kultura? Recite nam nešto više o sadašnjem periodu u Cedeviti, rekli ste mi da je trener Zvezdan Mitrović otvoren za pomoć i da takođe nema problem da drugi treneri prisustvuju treninzima – koliko je to važno za mladog trenera?
„Od ključne je važnosti. Verujem da je sticanje međunarodnog iskustva prava potreba, kako zbog učenja novih stvari, tako i zbog testiranja sebe. Kao trener, uvek se pitate: ‘Da li sve radim kako treba?’ Događaji poput ovog su najbolje mesto da ili potvrdite svoje ideje ili pronađete odgovore na svoja pitanja.
Klubovi definitivno treba da šalju svoje trenere na različite događaje kako bi mogli da nastave da se razvijaju. Izuzetno sam zahvalan Cedevita Olimpiji što mi je omogućila ovu priliku, jer upravo u ovakvim trenucima zaista osećate da napredujete kao trener.
Cedevita Olimpija je veoma otvoren i prijateljski klub koji iskreno brine o svojim trenerima. Prošle sezone, kada god mi je raspored to dozvoljavao, provodio sam dva meseca prisustvujući treninzima prvog tima. To je bilo neprocenjivo iskustvo – gledati vrhunske profesionalce kako rade, videti njihovu posvećenost detaljima i učiti iz njihovog pristupa.“
Kada danas pogledate svoj trenerski put, koliko je vaš rad u omladinskom programu CSKA uticao na trenera kakav ste postali?
„CSKA je definitivno mesto gde sam napravio najveći iskorak u karijeri. I ne govorim o titulama ili medaljama, već o samom radu. Imao sam sreću da radim sa pravim profesionalcima u omladinskom programu CSKA. Tu sam naučio vrhunski skauting, planiranje priprema, organizaciju tima i kako da vodim ekipu tokom duge sezone.
Iznad svega, CSKA je izgradio moj karakter i učinio me čvršćim kao trenera. Zaista me je očvrsnuo za profesionalnu košarku.“
Šta ste naučili o razvoju mladih igrača u CSKA i šta ste od tada naučili, a što biste danas radili drugačije?
„U CSKA sam naučio da je postavljanje čvrstih temelja za mlade igrače od ključne važnosti. Svaki mladi igrač želi da preskoči ovaj korak, ali on je veoma važan. Govorim o osnovama: radu nogu u različitim situacijama, zaustavljanjima i svim tim malim detaljima. Drugi treneri će definitivno razumeti na šta mislim.
Prošlo je dosta vremena otkako sam napustio CSKA i danas vidim širu sliku. Uvek sam bio dobar u povezivanju sa igračima, ali sada stvari razumem na mnogo dubljem nivou. Rekao bih da je to najveća oblast u kojoj sam napredovao od tada.“
Kada gledate igrača od 14 ili 15 godina, šta prvo pokušavate da prepoznate – talenat, karakter, košarkaški IQ ili sposobnost učenja?
„Možda zvuči jednostavno, ali iako je talenat važan, on definitivno nije sve. Morate naporno da radite, ali morate i pametno da radite.
Ono što najviše gledam jeste koliko dobro igrač uči igru, odnosno kako reaguje na greške tokom treninga i utakmica (kako na sopstvene greške, tako i na greške saigrača). Čitanje odbrane i napada, osećaj za igru i razumevanje ritma – to su stvari koje je teško naučiti, ali su od suštinskog značaja.“
Može li trener pokušati da previše kontroliše mladog igrača i time zapravo usporiti njegov razvoj? Gde je granica između discipline i davanja slobode igraču?
„Postoji mnogo primera za to, često kada se treneri previše fokusiraju na osvajanje medalja i pobede.
Nemojte me pogrešno shvatiti, volim da pobeđujem. Volim da pobeđujem, posebno u teškim utakmicama, i zaista mrzim poraze. Ali porazi su deo našeg posla i kao treneri moramo da ostanemo pod kontrolom.
Preterana kontrola igrača zapravo može da uništi njegovu ljubav prema košarci. Čak sam i sam prošao kroz takav period u karijeri. Zato treneri moraju da nastave da uče, ne samo o taktičkim detaljima košarke, već i o psihologiji. Naš posao je da pomognemo igračima da rastu, a ne da ih nateramo da odustanu od igre.“
Šta vas je iskustvo u Kazahstanu naučilo o košarci što niste mogli da naučite u Rusiji?
„Imao sam veliku sreću u Kazahstanu. Kada sam bio mladi igrač u Himkiju u VTB Youth League (između 2012. i 2014. godine), moj trener bio je Ramūnas Cvirka. Deset godina kasnije, sudbina nas je ponovo spojila. Potpisao sam za seniorski tim Irbis Almaty kao pomoćni trener, a kasnije je klub angažovao litvanskog glavnog trenera.
Kada su mi rekli da je to Ramūnas, bio sam presrećan. Ne mogu ni da opišem koliko sam naučio od njega za samo jednu sezonu. Stalno sam mu postavljao pitanja o svemu: zašto smo igrali određene akcije, kako je vršio izmene i kako je komunicirao sa igračima.
Seniorska košarka je potpuno drugačija od omladinske. Radite sa odraslim muškarcima, mnogima od njih koji su stariji od vas, tako da morate biti veoma pažljivi sa onim što govorite i radite, posebno u konfliktnim situacijama. Biti pomoćnik Ramūnasu bio je ogroman poklon i duboko sam mu zahvalan.“
Koliko je vaše iskustvo u Kazahstanu, a posebno osvajanje prvenstva sa Irbis-Alatauom, promenilo vas kao trenera i šta ste poneli iz tog perioda? Takođe, možete li nam reći nešto više o epizodi u Vijetnamu?
„Vijetnam je zapravo smešna priča. Jedne večeri, moja supruga i ja smo jednostavno odlučili da treba da se preselimo tamo. Zašto? Do danas ni sami ne znamo! Stigli smo u Ho Ši Min u južnom Vijetnamu, a da nismo poznavali nijednu osobu.
Drugog dana dobio sam poruku na Facebooku od jednog čoveka (za kojeg sam kasnije saznao da je bio jedan od najbogatijih ljudi u Vijetnamu) koji me je pitao da li želim da se pridružim njegovoj međunarodnoj košarkaškoj akademiji kao trener. Moj engleski je tada bio veoma slab, ali sam prihvatio posao i bilo je to veoma zabavno iskustvo.
Ali da se vratim na Kazahstan: osvajanje prvenstva u sezoni 23/24. naučilo me je strpljenju, nečemu što sam zaista naučio od Ramūnasa. Strpljenju i tokom sezone i tokom pojedinačnih utakmica. Često, kada vaš tim dozvoli seriju protivnika 8:0, treneri paniče i pokušavaju da promene sve odjednom, što obično stvari učini još gorim. Morate da naučite da ostanete mirni i donosite odluke hladne i bistre glave.“
Šta ste pronašli u Cedeviti Olimpiji što ste tražili kao sledeći korak u karijeri?
„Cedevita Olimpija je neverovatan klub. Pre svega, zaista volim Sloveniju, a posebno Ljubljanu. Cela ova organizacija čini da se osećam potpuno kao kod kuće.
Ono što volim kod Olimpije jeste njihov profesionalni odnos. Svi su ovde pravi profesionalci i poznaju svoj posao do detalja. Ali što je najvažnije za mene kao trenera, okružen sam trenerima vrhunskog nivoa od kojih mogu da učim svakog dana.
Oni su takođe sjajni ljudi sa ogromnim srcem. Uvek je teško strancu u novoj zemlji, ali Olimpija mi je pružila šansu i pomaže mi u svakom trenutku. Zaista sam srećan i ponosan što nosim logo Zmaja na grudima.“
Kada uporedite CSKA, Kazahstan i sada Cedevitu Olimpiju, koje su najveće razlike u načinu na koji se razvijaju mladi igrači?
„Govoreći striktno o mladim igračima, rekao bih da je najveća razlika iskrena posvećenost njihovom razvoju. Olimpija uvek traži najbolja moguća rešenja za mlade igrače, fokusirajući se ne samo na njihov razvoj kao košarkaša, već i na to da im pomogne da odrastaju kao ljudi.“
Cedevita Olimpija stavlja veliki naglasak na razvoj mladih igrača. Po vašem mišljenju, šta je najvažnije što klub treba da pruži mladom igraču kako bi se njegov talenat zaista razvio do profesionalnog nivoa?
„Po mom mišljenju, to je prilika da raste i napreduje na lestvici, sve do prvog tima.
Kao što znate, Cedevita Olimpija se takmiči na veoma visokom nivou u Evrokupu i ABA ligi. Ako mladi igrači pokažu pravi kvalitet, pravu radnu etiku i lojalnost klubu, znaju da za njih postoji pravi put do prvog tima.“
Da li treneri danas pokušavaju da previše rano pretvore mlade igrače u profesionalce i koliko je važno dozvoliti im da prvo uče kroz košarku, prave greške i razvijaju sopstvenu ličnost?
„Naravno da moramo da dozvolimo igračima da uče kroz svoje greške. Kao što je Sergio Rodriguez rekao kada nas je posetio ovde: ‘Košarka je igra grešaka.’
Ako nikada ne pravite greške, nikada nećete razumeti šta funkcioniše, a šta ne. Moj posao kao trenera je da ih naučim kako da donose ispravne odluke, ali izbor je na kraju njihov. Ja sam ovde samo da im pomognem i da ih usmeravam.
Znate, nije potrebno biti genije da biste naučili četrnaestogodišnjake da igraju kompleksne akcije. Možete pobeđivati utakmice jednostavno zato što protivnik još ne zna kako da brani pik-en-rol. Ali kako igrači postaju stariji, sve se svodi na jednu osnovnu veštinu: brzinu donošenja odluka. Ako ste od 13. godine samo igrali unapred postavljene akcije, nećete moći da donosite brze odluke na terenu jer ta veština nikada nije razvijena.“
Ako biste morali da izaberete samo jednu stvar koju bi svaki trener mlađih kategorija trebalo da nauči igrača pre nego što napuni 15 godina, šta bi to bilo?
„Ako mogu da dam ovaj odgovor, rekao bih – osnove. Možda zvuči dosadno ili osnovno, ali za mene je to istina. To je od ključne važnosti za budući razvoj igrača, jer kasnije ne bi trebalo da gube vreme učeći rad nogu, hvatanje lopte ili vođenje lopte.
Naravno, psihološka strana je takođe veoma važna. Ali ako imate sjajan karakter i samopouzdanje, a ne možete da uhvatite loptu pri punoj brzini bez koraka, i dalje ćete izgubiti loptu. Na kraju ćete udariti u zid jednostavno zato što vam nedostaje ta osnova.“
Ako biste danas dobili petnaestogodišnjeg igrača koji ima ogroman talenat, ali još uvek ne razume igru, šta biste prvo pokušali da promenite kod njega?
„To je teško pitanje jer je ovde važno toliko detalja. Ali ako govorimo o talentovanom detetu koje praktično prvi put uzima košarkašku loptu u ruke, moj glavni cilj bio bi da zavoli igru kako bi želeo da ostane u njoj.
Pošto ima ogroman prirodni talenat, verovatno će brzo usvajati stvari i uživati u tome. Kada ste uspešni u nečemu, više uživate u vežbanju, a upravo ta strast će pokretati njegov razvoj u budućnosti.“
I šta je nešto što biste voleli da vam je neko rekao kada ste imali 15 godina, a što ste na kraju morali sami da naučite tokom godina?
„Da je potpuno u redu praviti greške. Promašiti šut je potpuno normalno. Košarka je, kao i svaki sport, dug proces.
Morate da imate strpljenja. To je verovatno najvrednija lekcija koju me je Ramūnas Cvirka naučio.“
