Između masovne kulture i ratničkog duha: Zašto Partizan nije pronašao pravi identitet

Između masovne kulture i ratničkog duha: Zašto Partizan nije pronašao pravi identitet – piše Basketball Sphere.

,,Umetnik može da žudi samo za nemogućim. Sve drugo je kapitulacija. Sve vredno što su ljudi stvorili rodio je san o nemogućem. Ne mogu da želim ono što jeste, želim ono što mogu da zamislim. Najlepši san je nestvaran; on je mera za ono što je stvarno. Utopije su nepristajanje na parternost. Uvek ima vremena da se pomirimo sa onim što mora biti, treba da budemo uporni u nemirenju s malim merama. Opasnost je uvek u tome da se podbaci. U svojoj želji za nemogućim umetnik će uvek dospevati do suprotstavljanja većini i do izolacije. Ali i do pozicije da bude podsticaj za nova pregnuća.”

Na ovaj način je veliki Meša Selimović u razgovoru za list Student opisao težnju svakog umetnika. Detektujući rizike, ali i razmere velikih poduhvata, svestan da samo ono što u datom momentu nije opipljivo može da proizvede nešto vanvremenski.

O istome je na sličan način razmišljao i Željko Obradović, kada je 2021. godine posle najlošijeg perioda u istoriji kluba, seo na klupu Partizana i zamislio da će u bliskoj budućnosti sa crno-belima zaokružiti legendarnu karijeru i to 10. titulom Evrolige.

Počelo je romantično, a završilo se neslavno. Prvom ostavkom u karijeiri i medijskim ratom sa prvim čovekom kluba, Ostojom Mijailovićem. Oko Partizana ponovo se pojavio veo neizvesnosti, baš kao i pre nego što je najtrofejniji stručnjak Evrope prvi put zakoračio na parket Beogradske arene, želeći da crno-bele vrati u elitno društvo.

Kako je došlo do toga da se Željko Obradović, Zoran Savić i Ostoja Mijailović, trijumvirat koji je činio najveću snagu Beograđana uz navijače, totalno raspadne? Kako je, pre svega, došlo do toga da Partizan trenutno izgleda onako kako izgleda? Koji su sve uzroci i da li su oni ukorenjeni u odlasku Duška Vujoševića?

Kolika je uloga Obradovića u svemu tome? Da li zaista više ne može da isprati modernu košarku ili je nešto drugo u pitanju?

Osnovni problem Partizana Željka Obradovića – pad Duška Vujoševića

Kako bi se sagledao koren problema današnjeg Partizana, potrebno je vratiti se u nešto dalju prošlost. Crno-beli su pod Duškom Vujoševićem bili sinonim za proizvodnju kvalitetnih igrača. Nije se crnogorski strateg obazirao na pasoš i to je prva greška koju Obradovićevi kritičari prave kada se osvrću na veliki broj stranaca u ekipi. Nije problem bio to što prvotimci “parnog valjka” ne pričaju srpskim jezikom, već to što ne osećaju klub dovoljno. Tako nešto nije se dešavalo Vujoševiću.

Kakve to veze ima?

Bogdan Bogdanović, Vladimir Lučić, Joffrey Lauvergne, Davis Bertans, Jan Vesely, Nikola Milutinov… To su samo neki od onih koje je brusio Vujošević, a koji će kasnije ostvariti veoma ozbiljne karijere. Ono što je zajedničko za sve njih – biće prizivani u Obradovićevom mandatu. Svi do jednog. Mada, treba da se u obzir uzme da angažman Bogdanovića zbog NBA ugovora nikada nije ni bio realan.

Bila je to poslednja generacija (izuzev Veselog), koju je Vujošević izveo na put, zaključno sa Vanjom Marinkovićem, čiji će talenat kasnije doći do izražaja.

Imao je Marinković sreće da “zakači” Vujoševićev mandat, s obzirom na to da je najtrofejniji trener “valjka” klub napustio 2015, dve godine nakon što je reprezentativni bek zakoračio u profesionalne vode.

I baš od tog momenta, Partizan nije uspeo da proizvede nijednog sličnog prvotimca. Taj stvaralački intermezzo od 2015. do dolaska Obradovića (mada i dalje traje), umnogome je negativno uticao na današnju poziciju crno-belih. Preko potrebna osnova koju čine igrači koji osećaju dres Partizana izostala je u novoj eri evroligaškog Partizana. Zbog toga je i sam Obradović pretpostavlja se svako leto zvao potencijalne povratnike baš iz te Vujoševićeve generacije. Dobio je Marinkovića, koji ne može da preuzme ulogu lidera kao što bi to mogao da uradi Vladimir Lučić. Njegov dolazak u Humsku utisak je da bi stvari promenio za 180 stepeni, mnogo više nego NBA centar ili nešto drugo.

U isto vreme, nije Obradovićeva odgovornost to što je Partizan propustio priliku ili se bar nije snašao u tome da od odlaska Vujoševića napravi određeni sistem razvoja igrača. Da su takve greške uočene, bilo je jasno letos, kada je Milenko Tepić postavljen kao direktor mlađih selekcija. Koliko je ta promena dobra, to je i dalje dilema, ali je činjenica da se bar razmišljalo o tome napokon. Ispostaviće se i prekasno. Ono što je negativno po crno-bele, to je da to sada nije tema. Uglavnom se priča o raskolu između Obradovića i Mijailovića. O posledicama, a mnogo manje o korenu problema i tome šta Partizan treba da uradi da ne bi sebe doveo u situaciju da zavisi od jednog čoveka. Šta treba da uradi da bi postao sistem.

Vizija tog tipa nedostajala je i u ovom Obradovićevom mandatu. Pitanje je koliko je i do njega bilo da se bavi tim stvarima. Iluzorno je porediti dva vremena kada je Vujoševićev Partizan igrao Evroligu i sada. Međutim, to takođe ne abolira vrh kluba, koji je potencijalno mogao angažovanije da kroz Košarkašku ligu Srbije pravi razvojne timove, da se, hipotetički, od subotičkog Spartaka napravi ozbiljnija saradnja i prelazna stanica do prvo ABA lige, pa onda i elitnog evropskog takmičenja. Tako bi talenti korak po korak mogli da stasavaju (KLS-Metalac, ABA-Spartak, pa Partizan). Tako bi Partizan ponovo proizvodio, a sa druge strane mogao da se posveti i rezultatima na najvišem nivou.

Takve vizije u Humskoj nije bilo.

Skauting – u čemu se ogleda greška u selekciji tima?

Kada proizvodnja igrača totalno prestane, onda je na sportskom sektoru da nađe najbolju opciju na tržištu. Na njemu je Partizan igrač drugog ili trećeg reda. Nikako nekakav Real Madrid, Panathinaikos, Olympiacos, Fenerbahce, Anadolu Efes…

To nikako ne znači da je finansijska moć crno-belih zanemarljiva, već da Obradović nije baš bio u stanju da mu svih 12 igrača budu prva opcija. Već, kao u slučaju ove sezone, da se na Jabarija Parkera da najveća svota (ranije Kevin Punter ili pre toga neuspešni pokušaj Nikole Mirotića), uz još neke dodatke koji su veoma dobro plaćeni, dok su određene pozicije ipak morale da budu kocka, kao u slučaju Shakea Miltona, za kog se doduše još ne zna da li je odgovorio očekivanjima.

Tu dolazimo prvo do čuvenog NBA cut-a, ali i do toga da na tržištu nema dovoljno proverenih opcija, bez obzira na određenu platežnu moć, koju je Partizan ipak imao, iako je bilo određenih nedoslednosti, o čemu je u čuvenom izlaganju o Ostoji Mijailoviću govorio baš Obradović.

U isto vreme, sve su to okolnosti sa kojima se bore svi evroligaši. Tu do izražaja dolazi kvalitet sportskog sektora i isprva su crno-beli i u tom slučaju bili korak ispred konkurencije. Falio je samo završni udarac u vidu centra, ali i pravovremena zamena za Carlika Jonesa. Samo… Izgleda je baš tu i “puklo”, a kada se na to doda i situacija sa Savićem, koji je radio bez ugovora… Jednostavno, nije moglo drugačije.

Bez obzira na to, Partizan je uspeo da, bar na papiru, oformi vrlo konkurentan tim. Toliko da je bio viđen u najmanju ruku kao učesnik play-ina. Ipak, bar za sada, nije utisak da će se to i obistiniti i tu dolazimo do ključnog problema – mentalitet igrača.

Da li je Obradovića “pregazilo vreme” u taktičkom smislu ili?

Kritikovan je Obradović i zbog toga što “ne može da se prilagodi novom vremenu” košarke, zbog toga što “moderna košarka nije za njega”. O tome kako “nema akcije”, suvišno je, ali i nekulturno raspravljati.

U svakom slučaju – da raščlanimo. Obradović je titule osvajao i devedesetih, i dvehiljaditih, ali i deceniju posle toga, pošto mu je poslednja ona iz 2017. godine. Dakle, bio je najbolji u rasponu od 25 godina (računajući prvi trofej 1992). Košarka se mnogo promeni i za jednu, a kamoli za dve godine, tako da je jasno da je i on morao da se menja. I činio je to sa velikim uspehom.

Često se spominjao i problem Partizanove switch odbrane. Preuzimanja su postala zaštitni znak Željka Obradovića u ovoj eri “parnog valjka”. Tako nešto nosi i određeni rizik u defanzivnom skoku, zbog čega su crno-beli znali da trpe prethodnih godina, ali su, primera radi, u ovoj sezoni među najboljima u tom segmentu.

I da nije tako, switch odbrana predstavlja najmoderniju vrstu odbrane. Nešto što obilato koristi i Olympiacos u ne toliko konzervativnom smislu sa Moustaphom Fallom na petici, koji sa velikim uspehom pokriva plejmejkere rivala (dok je bio zdrav naravno). Pričamo o ekipi koja je standardni učesnik Final Foura. Na kraju krajeva, Ergin Ataman ju je takođe obilato eksploatisao, baš protiv Partizana u debaklu Beograđana i onoj seriji 25:0. Paris, primera radi, još je sa Tuomasom Iisalom usavršio i doneo totalno drugu dimenziju “switch-a”. Modernije od toga ne može.

Bilo je reči i o tome da Partizan ne poseže za alternativnim vrstama odbrane. Baš je Obradović zonskim presingom i rešio pojedine utakmice u svoju korist, istina prošlih sezona (mada ovde gledamo na celokupan mandat).

Dakle, ta dva mita jednostavno ne stoje.

Ono o čemu bi moglo da se raspravlja to je nedostatak kreativnosti, sa tim što evropska košarka generalno kuburi sa majstorima u organizaciji igre, kakav je primera radi Kostas Sloukas. Videlo se koliko je Partizanu dobro došao neko poput Nicka Calathesa u tom smislu (sa tim što treba da poseduje i druge kvalitete, poput šuta). Obradović je takav “minus” u ovom mandatu pokušavao da reši dominantnim individualcima na poziciji “jedan”, koji bi poput Dantea Exuma ili C. Jonesa probijali prvu liniju odbrane, a onda slali povratne pasove. Sa tim da takav način igre nosi sa sobom i određeni rizik, jer je reč o oslanjanju na igru “jedan na jedan” u kojoj čuvar može da bude bolji.

Ipak, kada se podvuče crta, teško da može da se kaže da je Obradović taktički posustao. Problematika u ovom slučaju tiče se selekcije igrača koji nisu u stanju da isprate osnovne postulate evropske košarke. Preciznije, nemaju dovoljan nivo razumevanja stvari na parketu. I to traje već nekoliko godina. Nije prvi put ove sezone Obradović pričao o tome kako se na vreme ne pravi mali faul ili kako se ne prepoznaju “mismeč” situacije. Za tako nešto, sigurno da snosi odgovornost, pošto je upravo on bio taj koji je aminovao potpise. 

Šta posle Obradovića?

Kada je Željko Obradović dolazio nesumnjivo da je velika euforija obasjala crno-beli svet. Isto tako, njegovim odlaskom neki priviđaju i katastrofični scenario. Trofejni trener bio je lepak za navijače i sponzore, a samim tim i imao veliki uticaj u kreiranju budžeta kluba. Sada se postavlja pitanje šta dalje?

Učinak Obradovića zato ne može da se gleda samo kroz prizmu njegovih rezultata tokom četvorogodišnjeg mandata. Naprotiv, kvalitet celog procesa ogledaće se u tome koliko će Partizan uspeti da bude stabilan i posle devetostrukog osvajača Starog kontinenta. Ukoliko je Obradović iza sebe ostavio nesigurnu osnovu, onda postoji bojazan i da je sve sa njim bio samo kratkotrajni san u višegodišnjem lutanju Partizana otkako je Vujošević napustio kormilo. Ono što je pozitivno za “parni valjak”, to je da određenu podlogu imaju. Zato je najveća zaostavština Obradovića trogodišnja licenca Evrolige. Ko god dođe posle njega i(li) Ostoje Mijailovića, naslediće evroligaški Partizan, što nije zanemarljiv kapital.

Ipak, prvi potezi nove post Obradovićeve ere nisu ohrabrujući. Umesto Zorana Savića, čiji se odlazak prema saznanjima Basketball Sphere razmatrao i ranijih godina, na mesto sportskog direktora doveden je Žarko Paspalj. Bez ikakve dileme legenda evropske košarke, ali i neko ko je imao ozbiljnih problema sa zdravljem u prethodnom periodu i pitanje je koliko može da odgovori na izuzetan intenzitet i dinamičan ritam onoga što nudi moderna evropska košarka.

Ima li budućnosti za Ostoju Mijailovića u Partizanu?

Posle Obradovićevog izlaganja objektivno ne. Mijailović je, uz sve probleme, kojih je i bilo ranije između njih dvojice, kako je sam Obradović spomenuo, korektno vladao situacijom i radio u korist Partizana. Predsednikovanje ABA ligom iskoristio je da uvede nagradni fond, čime bi, kroz nekoliko godina crno-beli otplatili trogodišnju licencu Evrolige. Naravno, sve pod uslovom da su pri vrhu regionalnog takmičenja. Bio je taj koji je doveo Obradovića u Partizan i imao lepu priliku da kao prvi čovek kluba učini nešto vanvremenski i domogne se evropskog vrha.

Međutim, dešavanja proteklih dana i presudno su uticale na to da sada ima izuzetno negativan rejting kod navijača. Nespretnost u vezi sa menadžerisanjem situacije oko ostavke Obradovića, sama činjenica da je jedini predsednik kome je najveći trener Evrope dao otkaz, ali i još neke stvari koje je trofejni stručnjak spomenuo nikako ne mogu da mu idu u korist.

Pitanja na koja nismo dobili odgovor plus kako se traži identitet

Iako je Obradović u opširnom izlaganju odgovorio na veliki broj nedoumica, obračunao se i sa Mijailovićem, neke stvari nije negirao, poput one da je baš on insistirao na dolasku Jabarija Parkera, najskupljeg pojačanja Partizana, koji je vrlo malo pokazao. Isto tako, ostaje nejasno zbog čega u nedostatku plejmejkera posle povrede Carlika Jonesa uopšte nije ni razmatran Iffe Lundberg. Da li su se njega crno-beli olako odrekli?

Zbog čega je Obradović dozvolio da se ponovo svi problemi stave pod tepih, kao i 2005. godine, a onda odjeknu posle slabijeg rezultata? Utisak je da je, kao i tada, iskusni trener mogao ranije da obelodani sve poteškoće sa kojima se ekipa suočavala i tako izazove trenutnu reakciju navijača, a potencijalno i neke dublje promene. Te 2005. godine “trpeo” je pijanstva reprezentativaca Srbije i Crne Gore i obilo mu se o glavu. Kao što je i sada, što nije u skladu sa njegovom ličnošću, prelazio preko nekih drugih stvari, što je sam potvrdio.

I pored svega, jedna stvar je jasna. Partizan je sa Željkom Obradovićem postao pokret. Masovna kultura o kojoj priča cela Evropa. Atmosfera kojoj se divi ceo svet.

Nije bilo dovoljno.

Falilo je one doze vujoševićevskog ratničkog, imanentnog u uspostavljanju prepoznatljivog identiteta crno-belih. Sada je potreban neko ko će spojiti ta dva pola. Ko će biti u stanju da privuče veliku masu ljudi, sposoban da održi moderni brend, a da u isto vreme vrati krvava kolena i sve one iracionalne momente koji prave prevagu kada je preko puta neko bolji i kvalitetniji.