Miroslav Nikolić prokomentarisao je srebrnu medalju Srbije na FIBA Svetskom prvenstvu koje je završeno u nedelju.
Srebro zlatnog sjaja ne ide uz najbolje košarkaše Srbije bez obzira koliko je bilo malo onih koji su očekivali bilo kakvu medalju na 19. Svetskom šampionatu.
Kao ni bukmejkeri, koji „orlove“ nisu videli ni na daljem vidiku favorita. Ali, kada su već završili u finalu, posle sjajnih partija u četvrtfinalu i polufinalu, očekivalo se da mogu da naprave još jedan mali, veliki korak, za zlatni dan…
„Mnogo mi je žao, ne krijem, očekivao sam zlato. Znao sam da ovi momci mogu do medalje. Imaju kvalitet, ne interesuju me oni koji su otkazali. Imali smo pehova sa povredama, pa još Ognjen Dobrić na samom početku finala, ali…Mislim da nismo imali psihičku jačinu da doteramo do kraja, bez obzira na kvalitet i konstantnost Nemačke. Nedostajalo nam je malo, a tako puno” – smatra Miroslav Nikolić u razgovoru za Sportklub.
Renomirani stručnjak ima bogato reprezentativno iskustvo, od stručnih štabova seniora, ali i šampionskih (svetskih i evropskih) naslova sa mlađim kategorijama.
Bio je deo „stafa“ kada su se zlata rutinski osvajala, ali i u vreme srebrnih koraka (sa Đorđevićem) jedne druge generacije, čiji je deo bio i sadašnji kapiten Bogdan Bogdanović.
„Bili smo tako blizu da postanemo svetski šampioni. Čak i kada je rival poveo sa 12 razlike na deset minuta pre kraja. Nije to tako lako svesti na umereni minus, da bi imao čemu da se nadaš. Ali, kada smo uhvatili priključak, usledili su promašaji ili ishitreni šutevi, Marka Gudurića i najmlađeg Nikole Jovića. Ne upirem prst u momke, svi su ostavili srce na parketu, ali…One trojke Alekse Avramovića u finišu, vratile su nas u život, svi su oni „lutke“, alal im vera.
Ali, zna se ko mora da odigra za zlato, oni koji su vukli čitavo prvenstvo, Bogdan Bogdanović i Nikola Milutinov. Ako nema i njihovog učinka, teško da izađeš na kraj sa rivalom koga „juriš“ celo drugo poluvreme. Ovo nije kritika igrača, naprotiv. Sigurno da postoje razlozi za onaj pad posle prvog poluvremena.“
Selektor Svetislav Pešić, posle povrede Dobrića, finale je odigrao sa devet igrača, s obzirom da centra Dušana Ristića nije uvodio u igru.
„Nemci su imali dužu i raspoloženiju klupu. Odigrali su pametno, služio ih je šut za tri, uspeli da neutrališu naše pokušaje da odigramo „dublje“ na Milutinova, posebno u trećoj četvrtini. Lepo sam govorio da su nam više odgovarali „divlji“ Amerikanci, ali na SP, niko ne može da bira.
I bez obzira što su Nemci poveli sa pristojnih 12, nismo bili bez šanse. Ni u samom finišu, ali nismo pogodili neke važne šuteve. Takav rival ne daje šansu za popravni.“
A kada se podvuče crta, pored srebra, ostaje još nešto, recimo za budućnost.
„Nikola Jović je otkrovenje. Može da bude veliki igrač, mada najmlađi, odigrao je kao „veliki“. Zbog njegovog truda i energije, a važi i za ostale reprezentativce, žao mi je zbog zlata. Imali smo šansu, kao i malere, pa slučaj sa Simanićem, koji je jedva izvukao živu glavu…Ne može sve to da ne poremeti ekipu. Nemam zamerke kako i koliko su igrači izgarali, ali mi zlato ne izlazi iz glave.
Pa, gde da Nemci osvoje titulu…Pa, koliko dugo igraju košarku visokog kvaliteta, mada su osvajali medalje, davno (1993) sa našim sadašnjim selektorom, Karijem Pešićem, kad smo mi bili pod sankcijama, ili kasnije sa superzvezdom Dirkom Nowitzkim. Zato mi je krivo, ljudski, navijački, ne mora uvek iz mene da govori trener. Bili smo blizu, ali nešto zafalilo…“
