Naturalizovani igrači su postali normalna pojava. Sa jedne strane, sigurno donose kvalitet, ali se u dobroj meri gubi suština.
Naturalizovani igrači su postali normalna pojava. Izuzev retkih reprezentacija, koao što su Srbija i Litvanija, nema reprezentacije koja se u nekom trenutku nije odlučila na takav potez. Na kraju krajeva, Španija se odlučila na takav korak kada je dala pasoš Lorenzu Brownu. Mada, mže se diskutovati i o ranijim slučajevima poput Sergea Ibake i Nikole Mirotića, iako su od mladih dana igrali u Španiji.
Stavovi košarkaške javnosti po pitanju stranaca u reprezentaciji su različiti. Istina je negde između. Ima i pozitivnih i negativnih stvari kada je reč o naturalizovanim igračima.
Dodatni kvalitet
Mnoge reprezentacije se odluče na naturalizaciju košarkaša kako bi podigle kvalitet u svojim redovima. Neke to rade godinama i samo menjaju strance na određenoj poziciji. Takav primer je Bosna i Hercegovina koja kao p'o navici ima nekog stranca na poziciji plejmekera. Ako bi se gledao istinski kvalitet, verovatno je najviše ”Zmajevima” doneo Henry Domercant.
Generalno, najčešće se naturalizacija i dešava na poziciji plejmekera. Ta pozicija je najosetljivija, a među Amerikancima tu ima najviše opcija. Zato je redak slučaj da bude naturalizovan neko na drugoj poziciji, kao recimo Mike Tobey i Anthony Randolph u Sloveniji.
Neko će reći da se mogu razvijati vlastiti košarkaši i da nema potrebe za dodatnim kvalitetom koji donose naturalizovani košarkaši. Međutim, obično se pasoš da iskusnom igraču i efekat toga se prilično brzo oseti. Danas je sve manje vremena i rezultat se traži sad i odmah, pa čak i kada su reprezentacije u pitanju. Zato se dodatni kvalitet traži preko stranaca, kako bi se ostvario što bolji rezultat.
Pozitivni i negativni primeri naturalizacije
Lorenzo Borown je svakako pozitivan primer naturalizacije. S obzirom u kakvom je sastavu Španija otišla na EuroBasket 2022. godine, teško bi bila u borbi za medalju da nije dala pasoš košarkašu Maccabin Tel Avivu.
Kada govorimo o regionu, Lester Bo McCalebb je sigurno najbolji mogući primer. Bivši košarkaš Partizana vodio je Makedonce do polufinala 2011. godine. Takođe, dobar primer je i Dontaye Draper. On je Hrvatew vodio do polufinala 2013. godine.
Negativnih primera takođe ima dosta. I takvih situacija imamo u regionu. Na kraju krajeva, Jaleen Smith trenutno igra za Hrvatsku. Ako ćemo realno gledati, veliko je pitanje koliko on zapravo donosi Hrvatima. Makedonci su posle McCalebba pokušali sa nekoliko stranaca, ali ni jedan od njih im nije ni približno toliko doneo.
Bosna i Hercegovina je 2013. godine odigrala sjajno EuroBasket. Tada je naturalizovan bio Zach Wright. Utisak je da nakon toga ”Zmajevi” nisu dobili mnogo od stranaca, a redovno su ih imali. Takođe, može se reći da je i Turska prilično malo dobila od Shanea Larkina i Scottie Wilbekina, koji su igrali za reprezentaciju poslednjih godina.
Sa strancima se gubi smisao
Naturalizovani igrači donose dodatni kvalitet i to je nesporno. Međutim, ima dosta i negativnih stvari zbog takvih stvari. Najprostije rečeno, gubi se suština i više to prosto nije to.
Naime, reprezentacije nisu klubovi. Da klub ima dosta stranaca, nije ništa toliko neobično. Međutim, kada je nacionalni tim u pitanju, situacija je nešto drugačija. Na neki način se faktički kupuje uspeh.
Niko od stranaca neće igrati besplatno za neku selekciju. Angažovanjejm stranaca, oduzima se šansa domaćim igračima da igraju. Takođe, odustaje se od razvoja vlastitih igrača i bira se ”brži i lakši” put tako što će se uvesti gotov proizvod.
A stranci zaista jesu gotov proizvod, barem u većini situacija. MEĐUTIM, Sa druge strane, faktički se kupuje uspeh. I da se osvoji medalja, to faktički više nije to nego je na neki način kupljen uspeh. Gledajući pravila, ništa zabranjeno i nelegalno, ali to ne znači baš da je ispravno.
Na kraju krajeva, da Srbija danas-sutra zaigra sa strancom u reprezentaciji, vrlo verovatno bi bilo mnogo osuda takvog poteza.
Maxbet kladionica
Podkast specijal: Put oko sveta sa košarkaškim portalom Basketball Sphere za 15 dana
Jubilarno 100. izdanje podkasta “Nebeska Udica” bilo je posvećeno nezapamćenom poduhvatu portala Basketball Sphere. Prošlog leta pred početak FIBA Svetskog prvenstva, novinarska ekipa uhvatila se u koštac sa velikim izazovom – da pred početak planetarne smotre intervjuiše pojedince iz SVAKE od 32 selekcije na turniru.
Na kraju, zbog rigoroznih pravila Košarkaške federacije Australije, taj cilj nije ispunjen. Međutim, 31 od 32 nije bio uopšte loš procenat, pogotovo kada se u obzir uzme to da su za Basketball Sphere govorili Sergio Scariolo, Gianmarco Pozzecco, Vincent Collet, Tyrese Haliburton, Aleksa Avramović, Thomas Walkup…
Od reprezentativca Obale Slonovače i velikog navijača Partizana, kojem je želja da poseti “Štark arenu”, razgovora sa prvotimcima Japana u gluvo doba noći, filipinskim košarkašima kao mega zvezdama, do pomenutih velikih skalpova… Nekoliko dana, manja grupa novinara i najava FIBA Svetskog prvenstva, kakva do sada nije bila viđena na planetarnom nivou. O svemu tome u najnovijem podkastu.
