Bogdan Tanjević, bivši trofejni selektor SFRJ, Italije i Turske, vodio je i Crnu Goru, o porazu Srbije protiv Azura: “Ubilo nas sećanje na prošlogodišnji poraz u kvalifikacijama za Olimpijske igre, to je opsedalo igrače od trenutka kada su nam se Italijani približili”.
Bogdana Tanjevića smo pronašli za volanom automobila negde u Italiji i kad smo razmenili pozdrave saopštili smo mu razlog zvanja. Izgubljena utakmica Srbije od Italije.
Nije nas samo renome prvog osvajača Kupa šampiona sa Bosnom iz Sarajeva i selektorska uloga u čak četiri države opredelila da ga pozovemo. Tanjević je mladošću vezan za Beograd, a zrelim i poznim godinama za Trst. Oseća bilo oba naroda, poznaje njihov mentalitet, karaktere igrača, navike…Uostalom, bio je i trener našem selektoru Svetislavu Pešiću…
“Izjava će biti duga kao roman-reka”, progovorio je iz Tanjevića profesor svetske književnosti.
Nije pristojno, ali prekidaćemo Vas.
“Uzimam za metaforu roman Pitera V. Breta Noć, može i veče demona. Demona prošlosti koji te proganjaju. U najgorem smislu. Nemaš prava na grešku, a Italijani su dobili krila i počeli sve da pogađaju. Kada su izjednačili na 63:63 bilo je desetak minuta do kraja, a izgledalo je kao godina dugo. Teško je bilo nama za igranje…Prokockali smo 14 poena prednosti i – noge, ruke, sve nam je postalo teško. Počelo je da se razmišlja šta će da bude ako promašim”, kaže Tanjević za “Žurnal”.
Uzdah, pa nastavak:
“A imali smo centra koji je delovao kao plejmejker, mislim naravno na fantastičnog Nikolu Jokića. Nikada ga nisam video da je igrao bolje. Koncentrisan, predan, posvećen – ne sebi, već ekipi. Nedostajao je i Nemanja Nedović, on bi od četiri šuta pogodio tri. A Marko Spisu u karijeri nije tako pogađao, za razliku od Akilea Polonare i Simone Fontekija. Nosila ih je atmosfera, oduševljenje. I pobeda iz Beograda, naravno. A Nikolo Meli, on je posebna priča”.
U kom smislu?
“On je najbolji igrač Italije, on je razbijao strah Azura. Dobro se suprotstavio Jokiću. Nije se bojao čudesnog talenta Jokića. Nije ustuknuo, on je strašno pozitivan lik”.
To smo sve videli…
“Poenta je da je nas u tim trenucima počelo da opseda sećanje na prošlogodišnji poraz u Beogradu, u kvalifikacijama za Olimpijske igre u Japanu. I Hrvate su ubili demoni Finske, sećanje na seriju poraza u prošlim utakmicama sa Fincima. Čini mi se tri poraza u poslednje tri utakmice. Nije lako pobediti to sećanje na gubitke. Navešću Vam primer iz moje karijere. Zanimljiv je”.
Ne sumnjamo.
“Kad sam preuzeo državni tim Italije 1997, on je redovno gubio od Jugoslavije. I da bismo mogli da dođemo do medalje morao sam da promenim to stanje duha među igračima. Stalno sam im govorio o tome, Jugoslavija je tada bila najjača u Evropi i uspeo sam da ih ubedim da igraju, da se nikada ne predaju. Posle četiri godine odnos pobeda Jugoslavije i Italije bio je 8:1, ali za Italiju. Govorim o utakmicama na velikim takmičenjima i oficijelnim turnirima. Recimo dobili smo u grupi 1998. u Atini kada su Jugosloveni postali svetski šampioni….
Da se vratimo u blisku prošlost?
“Italijani su sjajno blefirali sa niskim centrima i malenim plejmejkerima koji su izgledom inferiorni u odnosu na naše igrače na tim pozicijama, listom su dvometraši. Rotirali su naši, ali u rotacijama uvek na kraju ostane višak. Taj slobodan igrač nije imao strah od odgovornosti za eventualni promašaj. I pogađali su bolje nego ikad. Da je bio obrnut slučaj, da je Italija povela 14 razlike – izgubila bi. Spustili bi naši zadnjice u odbrani, zaigrali na sve ili ništa. Jer ne bi imali šta da izgube….Kada primiš 100 poena ne možeš da pobediš”.
Provlači se kroz neka stručna i ona druga mišljenja da je Pešić kasno vratio Jokića u igru, da je on morao više da bude na terenu. Maltene sve vreme.
“Utakmica se dobija odbranom, a za odbranu koristiš igrače sa najviše energije. Oni mogu da preokrenu – najtalentovanije koristiš za ključne trenutke”.
Ponovo uzdah:
“U prednosti je onaj koji stiže rezultat. Kada je došao 35. minut naši su počeli da razmišljaju šta ako izgubimo kao prošle godine. To je navika pobeđivanja ili gubljenja. Ima sijaset primera da ekipa koja je kolokvijalno redovni mušterija vodi 35 minuta, a onda se uvuče strah od pobede, dok kod protivnika rate ubeđenje, ma dobićemo ih i ovaj put. Uvukla se nesigurnost. Čim počinješ da razmišljaš da li ćeš da šutneš kad si sam…To mora da bude mehanička kretnja…Ma, da smo pogodili dve trojke sve bi bilo drugačije…Falio nam je pucač, šuter”.
Bogdan Bogdanović?
“Uh, naravno, ma i zdrav Nedović bi to pogodio. Marko Gudurić nije imao svoj dan. Vladimir Lučić takođe… I ti pogledi ka klupi”.
Traženje saveta?
“Igračima sam uvek govorio u poslednjih pet minuta kad je stani-pani ne morate da gledate u mene. Nemojte da mislite da imam bog zna šta pametno da Vam kažem. Nemojte da mi se skrivate po terenu i izbegavate da šutnete, prepuštate to saigračima. Moraš da ga daš majstore. Ako hoćemo pobedu”.
