Ovo je priča o košarkaškom geniju, kod koga se prepliću moderno i konzervativno. Ovo je priča o tome kako biti slobodan, a u isto vreme poštovati striktna pravila igre. Ovo je priča o čoveku koji je pre tačno 31 godinu na klupi Partizana osvojio evroligašku titulu, ali bi mu nova u crno-belom zauvek nadvila oreol mitskog, umesto legendarnog. Ovo je priča o Željku Obradoviću.
Ludost ili ne. Prevelika očekivanja ili realnost. Nepovrat ili nada. Razočaranje i neuspeh ili šansa da se odraste.
Može i drugačije.
Povratak u Partizan. Top osam Evrolige. Četiri-devet posle 13 kola. Bursa, Crvena zvezda.
Željko Obradović uspeo je da za samo pola godine unutar košarkaškog “Teatra snova” iliti “Štark arene” napravi silu čija je snaga toliko realna i opipljiva, da su i najjači u toj igri osetili sve posledice potencijala tako skrojene mašinerije.
Bilo da su patili od dalekometnih projektila Jamesa Nunnallya i Kevina Puntera ili onih teledirigovanih tipa zemlja-vazduh Dantea Exuma.
Devetostruki šampion Starog kontinenta uspeo je da u svoj tim implementira dozu vojničkog, ali i umetničkog.
Samo na Obradovićevu zapovest Mathias Lessort od nestašnog đaka može da postane student generacije, samo na Obradovićeve note Punter može da zapleše bez koraka više.
Upravo ta srazmera slobode i ograničenja vodila je najtrofejnijeg evropskog stručnjaka do brojnih ostvarenja tokom svoje karijere, među kojima je poslednji plasman Partizana u play-off Evrolige sa šestog mesta. Vrlo lako je to mogla da bude i pozicija više, pa bi i relativno daleki Kaunas bio nešto bliži.
Balans između kreativnosti i poštovanja pravila
U poslednje vreme dosta se govori o filozofiji igre Barcelone Sarunasa Jasikeviciusa. Njegovom nedostatku fleksibilnosti i težnje da “nacrta” svaki koš. U tome bi mogao da se krije i razlog poslednja dva neuspeha Katalonaca u završnicama Evrolige, a pitanje je koliko se Litvanac promenio po tom pitanju ove sezone. Mnogi takav način pravdaju time što je Saras Obradovićev učenik.
Međutim, uvidom u jedan intervju trenera crno-belih pre 21 godnu, na tačno 10 godina od osvajanja Evrolige sa beogradskim klubom, jasno se uočavaju neki momenti koji ga i danas krase, a tiču se upravo navedenih teza o balansu između kreativnosti i poštovanja pravila.
Na konstataciju novinara magazina Trener o tome da neki kažu da je jugoslovesnka košarka donosila rezultate, ali da nije bila lepa, da je “ubijala” individualni kvalitet igrača, 42-godišnji Obradović dao je nedvosmislen odgovor.
,,Uvek ću želeti da utičem na igru svog tima. Zbog toga sam trener. Neću da dajem igračima apsolutno pravo da na terenu rade šta hoće, jer ako bih pustio petoricu da rade šta hoće, onda bi to bio javašluk, a ne košarka. Moka Slavnić je imao jedan fantastičan izraz, a to je ‘organizovana improvizacija’.
Improvizacija u kojoj ćemo pustiti igrače da iskažu svoj talenat – ja nemam ništa protiv toga. Ako se na terenu oko nečega dogovore najmanje dvojica, ili trojica, to je u redu. Ako svako nastupa sa svojom idejom, onda im trener ni ne treba”, rekao je tom prilikom čovek koji je klubu iz Humske doneo titulu prvaka Evrope.
Takvu viziju ugradio je u svaki projekat iz kojeg je iznikla (bar) jedna evroligaška titula. U Partizan je, valjda sme naglas da se kaže, došao po desetu.
I to će pokušati da uradi na način na koji se prepliću moderno i konzervativno. Probudiće poludistancu, koju je u evroligaškim okvirima prokazao Keith Langford. Smanjiće šuteve sa distance (najmanje u ligi). Biće najbolji napad takmičenja.
Ponovo slobodno i ponovo uz poštovanje striktnih pravila igre.
O stvaralačkom intermezzu
I ovaj put će se potruditi da strpljivo neguje svoje čedo. Pustiće ga da se spotakne, dok ne nauči da prohoda. Desiće se Bursa. Desiće se finale ABA lige, 4-9 u eliti. Sve to da bi se desili Olympiacos, Real Madrid, Monaco.
Možda bi i ova završnica sezone morala da se desi, da bi se desila sledeća. Možda je čedo prohodalo, ali još uvek nije zrelo da u potpunosti razume šta se od njega očekuje.
Možda će patnja ponovo biti preduslov nečega većeg.
Bilo koji scenario da bude u pitanju, on je spreman da ga istrpi. Željan da prekine stvaralački intermezzo dug šest godina i da ponovi taj 16. april 1992, kada je priča počela.
Pokazao je da to može da uradi sa različitim timovima, u različitim epohama, ali bi mu ova u crno-belom zauvek nadvila oreol mitskog, umesto legendarnog.
Jedan čovek ponovo je zaludeo košarkaški svet.
Željko Obradović, majstor organizovane improvizacije.
Piše: Vuk-Miloš Petrović (@vuk_milos_)
