Nunnally najviše fali Partizanu.
U svakom porazu Partizana u poslednje vreme ima nečeg tragičnog. Kao da se gine, a ne gubi. Iznova i iznova, prema istom modelu. Obrisi tragedije uvek u sebi imaju veliku dozu imanentnoj joj ljubavi, koja, u ovom, u svakom smislu crno-belom slučaju, stanuje na tribinama, bez obzira na lokaciju poprišta. Čitav taj ambijent svaku pobedu pretvara u mit, a svaki poraz u tragediju, koja raste srazmerno stepenu usijanja, kako se približava momentu svođenja računa.
Svi porazi Partizana u poslednje vreme liče jedan na drugog, ali je svaki bolan na svoj način, kako bi se poruski, preformulisanjem jedne od najpoznatijih rečenica, koja predstavlja vrhunac neke druge, vankošarkaške umetnosti, opisalo ono što se trenutno dešava sa ekipom Željka Obradovića.
Ovaj najnoviji u Medolanium forumu imao je i posebnu simboliku. Malo je reći da se Shabazz Napier nalazio u krizi ove sezone. Od selekcije šuteva, izgubljenih lopti i neracionalnih odluka, u evidentnom mentalnom knockdownu borio se sa stigmom onoga koji može, ali je psihički nestabilan da to i pokaže.
Teško da je moglo okrutnije
Sam sebi najveći protivnik kao takav bio je više pretnja po svoju ekipu, nego po rivala. I Ettore Messina ga je držao, više da bi mu pružio utočište posle one više crne, nego crveno-bele epizode i vratio ga u porodično okrilje, nego kao nekog u koga je zaista imao poverenje.
Maxbet kladionica
Dileme protiv Partizana nije imao. Rodney McGruder odigrao je previše slabo, pa je izbor morao da bude bivši student UConna. U prevodu, sve se crtalo da Napier bude taj. Na izuzetnu odbranu Alekse Avramovića uzvratio je, ispostaviće se, pobedničkim šutem, čime je zaokružio košarkašku reinkarnaciju započetu u drugom poluvremenu.
Put do takvog epiloga nacrtao je Nikola Mirotić. Svaka od njegove tri trojke u četvrtoj četvrtini sve je više zaranjala u taj međuprostor od već viđenog heroja u crno-beloj opremi, do nekog ko nemilosrdno sputava taj isti Partizan da se dokopa bar delića evropskog vrha, kako se sezona ne bi pretvorila u potpuni krah. Sve to posle letošnje odjave i sve to nakon što je uopšte bilo pitanje da li će nastupiti.
Teško da je moglo okrutnije po Beograđane, čiji su problemi ogoljeniji nego ikada.
Autonomija Puntera i LeDaya
Za to su se u najvećoj meri pobrinuli Kevin Punter i Zach LeDay. Sveopšti utisak je da ovaj tandem ima posebnu autonomiju (čitaj viši stepen) kod Obradovića, što se u poslednje vreme nije ispostavilo kao dobro rešenje.
Trofejni stručnjak je ko zna koji put ove sezone ponovio da prvobitni plan nije ispoštovan, govoreći o poslednjem posedu, kada je LeDay odlučio da pet sekundi pre kraja preuzme odgovornost, pređe čitav teren i uputi šut ka košu. Nije bio ni blizu. Takva odstupanja od dogovorenog postala su praksa u Partizanu ove sezone.
Pre nešto manje od mesec dana, strateg “parnog valjka” zavapio je da nema uticaja na svoje prvotimce. Nešto pre toga, baš protiv Bayerna, Punter nije napravio faul na direktnu njegovu instrukciju. Slično se desilo i protiv Virtusa u Bologni.
O solucijama u završnicama
Obradović je naglasio i da je svaki posed izuzetno bitan i da ne može samo da se gleda onaj poslednji. Tako je ilustrativan primer odsustva rezona kod Partizanovog kapitena kraj prve četvrtine protiv Milana. Dovoljnih 15 sekundi imao je bek crno-belih da odigra pun napad i da njegov sastav sa bar minimalnim suficitom čeka nastavak.
Zaleteo se na odbranu suparnika i izgubio loptu iz koje su primljeni poeni. Takvih situacija je sve više u poslednje vreme. Ako je donedavno moglo da se govori o tome da košarkaš iz Bronxa ima kredit zbog svega urađenog u prošloj sezoni, to više ne važi, s obzirom na to da Partizan sve više ispušta neizvesne završnice, koje se uglavnom završavaju njegovim promašajima.
Postavlja se i pitanje zbog čega crno-beli nemaju adekvatnijih solucija od izolacija baš u takvim situacijama?
O switchu i clutchu
Mnogo pažnje se u ovom susretu posvetilo i switchu, koji su u velikom obimu koristili jedni i drugi. U poslednje vreme prisutna je tendencija nekih suparnika Partizana da baš tim načinom odbrane oduzmu onaj strateški potencijal Obradovića, s obzirom na to da se na taj način provociraju individualna rešenja, bilo da je to kreativnost visokih igrača crno-belih sa niskog posta prilikom mismatcha, ili je to igra “jedan na jedan” obično Puntera ili Avramovića.
Ovaj put to nije toliko loše prolazilo, koliko je sa druge strane Milano koristio izuzetnu raspoloženost u šutu. Bilo je i dobrih defanzivnih momenata, Mateusz Ponitka dobija sve značajniju ulogu i samim tim je i Partizan odbrambeno nešto kvalitetniji. Međutim, utisak je da je to moglo da izgleda bolje.
O tome šta razdvaja kvalitet i superkvalitet
Na kraju, ono što je najizraženije, to je što su crno-beli poklekli u još jednoj drami, u kojoj su imali i te kako šansu da stvari učine drugačijim. Ni Mathias Lessort, ni Dante Exum, ni Yam Madar. Koliko god bili prizivani, nijedan od njih nije direktno rešavao slične trilere, mada je Exum mnogo doprinosio u samoj završnici. Ovom Partizanu fali James Nunnally. Isti onaj, koji je prethodne sezone bio sinonim za clutch situacije.
Činjenica je da veteran u aktuelnom trenutku pokazuje samo obrise učinjenog prošle godine u tom segmentu. Bio na parketu ili ne, prisutan ili odsutan zbog povrede, baš taj momenat završnog udarca nedostaje, a upravo je to odlika vrhunskih ekipa. Avramović je pokazao da je sposoban za to, ali ne u kontinuitetu, dok se Punter muči. Baš to malo razdvaja kvalitet od superkvaliteta. Baš to malo je crno-belima izbilo neke pobede iz ruku i posle objektivno dobrih partija, poput ove u Milanu.
Da bi bio mir, prvo mora da bude rat. Zato će “parni valjak” morati da dodatnim naporom zapali armiju koja ga bezuslovno prati u susretima u kojima će se baš pred njima odlučivati o svemu. Sve to moglo bi da podigne nivo borbene gotovosti i uvede crno-bele u doigravanje. U ovom slučaju, samo će takav rasplet događaja doneti nasušno potrebnu mirnoću.
Podkast specijal: Put oko sveta sa košarkaškim portalom Basketball Sphere za 15 dana
Jubilarno 100. izdanje podkasta “Nebeska Udica” bilo je posvećeno nezapamćenom poduhvatu portala Basketball Sphere. Prošlog leta pred početak FIBA Svetskog prvenstva, novinarska ekipa uhvatila se u koštac sa velikim izazovom – da pred početak planetarne smotre intervjuiše pojedince iz SVAKE od 32 selekcije na turniru.
Na kraju, zbog rigoroznih pravila Košarkaške federacije Australije, taj cilj nije ispunjen. Međutim, 31 od 32 nije bio uopšte loš procenat, pogotovo kada se u obzir uzme to da su za Basketball Sphere govorili Sergio Scariolo, Gianmarco Pozzecco, Vincent Collet, Tyrese Haliburton, Aleksa Avramović, Thomas Walkup…
Od reprezentativca Obale Slonovače i velikog navijača Partizana, kojem je želja da poseti “Štark arenu”, razgovora sa prvotimcima Japana u gluvo doba noći, filipinskim košarkašima kao mega zvezdama, do pomenutih velikih skalpova… Nekoliko dana, manja grupa novinara i najava FIBA Svetskog prvenstva, kakva do sada nije bila viđena na planetarnom nivou. O svemu tome u najnovijem podkastu.
