Jordi Fernandez, selektor Kanade i pomoćni trener Sacramento Kingsa, govorio je za Basketball Sphere o nastupu njegove reprezentacije, kada je u pitanju FIBA Svetsko prvenstvo, razlozima poraza od Srbije, tome kako Badalona pamti titulu Željka Obradovića iz 1994. godine, a dotakao se i saradnje sa Nikolom Jokićem, uz osvrt na trendove u modernoj košarci.
Do ovogodišnjeg Mundobasketa, reprezentacija Kanade osvojila je samo jednu medalju na velikim takmičenjima. Bilo je to srebro, daleke 1936. godine na Olimpijskim igrama u Berlinu. Od tog momenta, pa sve do ove 2023-e prošlo je 87 godina, kroz kanadski nacionalni tim protutnjala su imena poput Stevea Nasha, jednog od najboljih plejmejkera svih vremena, ali Kanada nikako nije uspevala da se dokopa podijuma.
O spososbnosti prilagođavanja
Nacionalni tim države koja ima i NBA šampiona nije učestvovao na Olimpijskim igrama još od 2000. godine. Na poslednjih pet Svetskih prvenstava jednom je bio na 21. mestu, jednom na 22. mestu, a dva puta nije izborio učešće, dok se pre mesec dana okitio bronzanom medaljom.
Još jedan veoma kvalitetan kolektiv se sve do proleća ove godine mučio sa tim da dokaže da pripada samom vrhu svetske košarke. Čak 17 godina bilo je potrebno Sacramento Kingsima da prevaziđu neuspešan period i da sa treće pozicije u Zapadnoj konferenciji izbore dugoočekivani play-off, u kojem su skupo prodali kožu i tek u sedam utakmica bili eliminisani od Golden Statea u prvoj rundi. U toj sezoni, Kingsi su imali najbolji napad lige sa 120,7 postignutih poena po utakmici i sa 119,4 poena na 100 poseda, prema čemu su bili prvi, kada je reč o ofanzivnom rejtingu.
Ono što je zajedničko za prekidanje postova dugih 87, odnosno 17 godina je jedan čovek – Jordi Fernandez, selektor Kanade i prvi pomoćnik Sacramenta u stručnom štabu Mikea Browna.
Španski strateg odrastao u košarkaškoj Badaloni nasledio je Nicka Nursea na mestu selektora kanadske reprezentacije krajem juna ove godine, da bi nešto više od dva meseca kasnije uspeo da napravi istorijski uspeh i nacionalnom timu donese prvu medalju na Svetskim prvenstvima ikada i to pobedom nad Sjedinjenim Američkim Državama u borbi za treće mesto.
Od Sacramenta, koji se oslanjao na ofanzivni talenat i napadačku produkciju, uspeo je da za vrlo kratko vreme implementira potpuno drugačiju filozofiju u kanadski nacionalni tim, kome je fizikalnost, kako će reći u razgovoru za Basketball Sphere, bila jedna od najjačih aduta. Na taj način, katalonski stručnjak kompenzovao je nedostatak čistog napadačkog talenta u svom timu, kada je reč o šutu pre svega, što je na kraju bio pun pogodak.
,,Nije bilo realno da smo favoriti”
BS: Kada ste preuzeli Kanadu, mnogi su vas videli kao jedne od favorita za osvajanje Svetskog prvenstva. Tako ste u isto vreme morali da se izborite sa pritiskom velikih očekivanja, dok ste sa druge strane imali veoma kvalitetnu ekipu, ali koja do sada ipak nije imala iskustvo igranja na FIBA takmičenjima. U tom smislu, Vaša odluka da sednete na klupu Kanade nije bila toliko jednostavna.
JF: Posao sam dobio zbog kombinacije evropskog i NBA iskustva. Rodio sam se i odrastao u Španiji, radio sa španskim nacionalnim timom, bio pomoćnik Nigerije na Olimpijskim igrama. I trenerski sam se razvijao po FIBA pravilima. Onda sam otišao u NBA i tu sam 15 godina.
Kombinacija te dve škole bila je presudna, kao i to što ću mladu grupu igrača učiti da komunicira i da napravi rezultat. Očigledno, to je bila njihova kocka, jer sam mlad i prvi put sam samostalno vodio ekipu na tom nivou. Sve je prošlo odlično, momci su uradili sjajan posao. I Federacija Kanade nam je mnogo pomogla. Svetsko prvenstvo je bilo dobro iskustvo. Naš cilj je da nastavimo da radimo, jer imamo mnogo potencijala.
BS: Mnogi su pre neiskustva isticali superkvalitet koji je Kanada posedovala, predvođena NBA igračima poput Shaia Gilgeous-Alexandera, Luguentza Dorta, Dillona Brooksa…
JF: Tim nije imao iskustvo. Kada kažemo da smo bili jedni od favorita, to je samo mišljenje nekih ljudi, medija. To nije bilo realno. Imali smo vrlo mladu grupu igrača, koji nikada nisu igrali zajedno, nikada nisu igrali na Svetskom prvenstvu. Bilo je vrlo izazovno igrati na FIBA nivou protiv timova koji se znaju.
Cela stvar sa tim, pravilima, suđenjem, bila je izazovna za nas. Spremali smo se za to. Nije uvek bilo savršeno, ali su momci našli način da se bore i takmiče. Možda nismo imali neke stvarli, dok smo imali druge, poput ‘sizea’, fizikalnost… Bili smo brzi.
O nejednakim uslovima protiv Srbije, zaustavljanju Shaia…
BS: U polufinalu ste doživeli poraz protiv Srbije. Pre tog duela, istakli ste koliko cenite selektora Svetislava Pešića, da ste gledali kako osvaja prvu Evroligu sa Barcelonom. Koliko ste naučili u direktnom okršaju sa njim?
JF: Teško je naučiti nešto u jednoj utakmici. Mnogo ga poštujem, ono što je uradio, njegov značaj u evropskoj košarci. U isto vreme, samo smo igrali utakmicu i izgubili. Izgledali smo vrlo umorno i Srbija nas je nadigrala. Bili smo veoma loši defanzivno. Imali smo 24 sata da odmorimo, Srbija 48.
Putovali smo iz Indonezije, a let je trajao četiri i po sata, uz sat vremena razlike zbog promene vremenske zone. Srbija nije putovala. Na kraju, sve to utiče, jer se umoriš. Uslovi nisu bili ravnopravni, ali su oni imali plan – da zaustave Shaija. Uradili su dobar posao, nadigrali nas. Moji momci su igrali jako, samo nismo igrali pametno.
BS: Posle meča ste izjavili da je više bilo do vas, nego do Srbije?
JF: Bila je to naša najslabija defanzivna utakmica. Sećam se da me je neko pitao nešto u vezi sa njihovom odbranom. I pored toga smo postigli 86 poena, što nije zanemarljivo po FIBA pravilima. Do nas je bilo, toga što nismo bili defanzivno u toj utakmici.
Odajem priznanje Srbiji, odigrali su ofanzivno jako dobro. Na kraju, oni su pobedili, mi izgubili. Učimo iz naših grešaka. Onda smo igrali protiv SAD i osvojili bronzu. Bio je to dobar proces učenja. Uvek je odlično kada igrate protiv tima kao što je Srbija, a ta utakmica jednostavno nije otišla u smeru u kojem smo hteli.
,,NBA uvek bila otvorenog uma”
BS: S obzirom na to da ste rođeni u Badaloni, možete li da nam približite koliko je za nju značajna titula Evrolige, koju je 1994. Željko Obradović osvojio sa Joventutom, samo dve godine nakon što je istu ekipu nadigrao u finalu takmičenja sa Partizanom?
JF: To znači puno gradu i ljudima koji žive tu. Obradović i dalje s vremena na vreme ode tamo, očigledno je da je to najveći momenat za grad, ta Evroliga. Sećam je se, jer sam igrao za mlađe selekcije Joventuta, imao sam 12 godina. Bilo je vrlo specijalno. Svi se sećaju toga i Željka, kao jednog od najboljih trenera u našem gradu. Za mene najboljeg. Od rođenja volim košarku i te utakmice, kao i finala Partizana protiv Joventuta se sećam. Imale su važnu ulogu u mom odrastanju.
BS: Vaše ime pominjalo se i u kontekstu kandidature za prvog trenera pojedinih NBA ekipa. Poslednji put to je bio slučaj sa Toronto Raptorsima, gde je na kraju Darko Rajaković dobio priliku da samostalno vodi tim, u jednoj od najzanimljivijih trenerskih vrteški u poslednjem periodu. Da li angažman Rajakovića znači i to da je NBA sada otvorenija prema evropskim trenerima?
JF: NBA liga je uvek bila otvorenog uma. Mnogo je tu internacionalnih trenera, poput Matta Nielsena iz Australije, iz Srbije su tu Darko Rajaković, Ognjen Stojaković… Tu su treneri sa svih strana sveta. Darko samo radi svoj posao. Počeo je kao prvi trener u G ligi, sada je prvi trener u NBA i to zasluženo. Utabao je sebi stazu i vrlo je dobar u onome što radi. NBA ti neće dati posao samo zato što si, u ovom slučaju, internacionalni trener. Daće ti jer si dobar i sposoban da vodiš franšizu. Zato je Darko dobio posao.
O Jokićevom napretku i tome u čemu je potcenjen
BS: Pre nego što ste došli u Sacramento, od 2016. do 2022. radili ste u Denveru, kao deo stručnog štaba Mikea Malonea. Imali ste priliku da iz prve ruke gledate kako se razvija Nikola Jokić. Šta biste rekli da je ono u čemu je najviše napredovao u odnosu na taj period?
JF: To je njegova konstantnost, kontrola emocija. Sada smo došli do toga da je Nikola uvek vrhunski i uvek je i bio vrhunski. I kada timu ne ide dobro, njemu i dalje ide, uvek isporučuje. Sećam se da bi frustracija uticala na njegovu igru, kada je bio mlad.
Sada nikada ne igra loše i impresivno je koliko utiče na igru i koliko je to učestalo. Njegov mentalni pristup je impresivan. Lider je, takmičar. Ranije bi s vremena na vreme bio nešto emotivniji i frustriran. Radio je na tome i sada ga vidite kao dvostrukog uzastopnog MVP-ja. Osvojio je titulu, radi ono što je najbolje za tim. Uvek je pravi primer, odličan saigrač, prijatelj, radnik. Neverovatan momak.
BS: Veliki je broj onih koji cene njegove plejmejkerske sposobnosti, pregled igre, efikasnost. Šta je, prema Vašem mišljenju, segment u igri koji je potcenjen kod Jokića?
JF: Njegova defanziva. Svako mu odaje priznanje i za pravljenje blokova, handoff situacije, plejmejkersku igru, ali je viđen kao ispodprosečan defanzivac, sa čim uopšte nisam saglasan. Nikola je vrlo dobar defanzivno za njegovu veličinu. Ima razumevanje, pametan je, ima sposobnost da uhvati skok, izbije loptu. Naravno, vertikalnost i brzina su jedna stvar, ali male stvari koje radi, a tiču se predviđanja određenih akcija, neverovatne su.
,,Košarka bez pozicija? To je priča za medije”
BS: Kako gledate na trendove u modernoj košarci? Utisak je da mnogi treneri nastoje da imaju petorku koja može da preuzima što više pozicija. Da li se moderna košarka približava načinu razmišljanja da pozicije ne postoje?
JF: Ne mislim to. To je priča za medije. Jokić je recimo plejmejker u telu petice, igra za najbolji tim na svetu i radi mnogo stvari. Međutim, on neće braniti plejmejkera. U Sacramentu imam Domantasa Sabonisa i De'Aarona Foxa. Vrlo smo dobar tim, ali to ne znači da Sabonis može da brani jedinicu.
To je argument koji stoji u slučaju da trener ima igrače koji mogu da igraju sve. Tada ćeš to iskoristiti. Ako imaš igrača koji može da bude plejmejker i da radi druge stvari, koristićeš to. Takva igra, bez pozicija, od jedan do pet, nije realnost. Nisam video da se konstantno dešava, jedino kod Spursa, ali na momente.
BS: Pričajući o trendovima… Kako stoje stvari, kada je reč o Evropi?
JF: Ljudi govore da se u NBA ligi šutira mnogo trojki, a ja mislim da je u Evropi to još izraženije u odnosu na NBA. Naravno, kada uzmemo u obzir da se u Evropi igra osam minuta manje ukupno. Ti argumenti nisu objašnjeni kako treba. Kada igrate košarku ‘bez pozicija’, ona ima smisla, ali i nema, u zavisnosti od toga kako je koristiš. Sada želimo pametne igrače, one koji mogu da urade ono što je najbolje za tim, da budu vrlo efikasni i ako oni žele to da urade, naravno da mogu da pomognu timu da pobedi.
