FIBA Svetsko prvenstvo 1998. godine održano je u Atini, a Jugoslavija se okitila zlatom uz sjajne partije koje je prikazao Dejan Bodiroga.
Nakon dva odigrana prvenstva na američkom tlu, 1998. godina bila je godina kada se Svetsko prvenstvo u košarci konačno vratilo na Stari kontinent. Nakon duge licitacije oko toga ko bi mogao da bude domaćin najboljim ekipama na planeti, ta mogućnost pripala je Grčkoj, koja je u dvoranama u Atini i Pireju okupila 16 najboljih nacionalnih timova na svetu.
Maxbet kladionica
Kao što smo istakli, koncept se nije menjao, te je plasman na Mundobasket ponovo obezbedilo svega 16 reprezentacija. Među njima su, između ostalih, bila domaćin Grčka, olimpijski šampion SAD, te najboljih pet selekcija iz Evrope – Jugoslavija, Italija, Rusija, Španija i Litvanija.
Svoje mesto pronašle su i četiri najbolje selekcije iz Amerike – Portoriko, Brazil, Argentina i Kanada. Dve reprezentacije iz Azije bile su Južna Koreja i Japan, dok su afrički kontinent predstavljali Senegal i Nigerija. Australija je branila čast Okeanije.
Princip je bio prilično jasan, po četiri reprezentacije bile su podeljene u četiri grupe, a 1998. godine po prvi put je zaživeo sistem gde su i trećeplasirani timovi prolazili u narednu fazu.
Lock-out “preko bare” i oslabljenje Sjedinjene Američke Države
Nakon 1994. godine, kada su Sjedinjene Američke Države došle na prvenstvu u najjačem sastavu, okupivši popularno nazvani „Dream team“, situacija je već četiri godine kasnije bila znatno drugačija nego na prošlom Mundobasketu. Naime, lockout je sprečio NBA košarkaše da se ponovo nađu u nacionalnom timu, a čelnici SAD morali su da okupe tim tek tri nedelje pre nego što su počele pripreme za turnir.
Sastav je bio prepun neiskusnih igrača, a među njima su jedino iskustvo imali Trajan Langdon i Brad Miller, koji su pre toga igrali na prvenstvima u mlađim kategorijama. Vredno pomena je i da je pomenuti centar, koji je kasnije napravio i veliku NBA karijeru, bio jedini čovek iz tog rostera koji se pronašao u sastavu Sjedinjenih Američkih Država 2006. godine na Mundobasketu.
Uprkos tome što njihovo izdanje na prvenstvu nije bilo nimalo loše, pošto su zabeležili samo jedan poraz u prvoj fazi, i to od Litvanije, učešće su morali da završe u polufinalu, kada je od njih bila bolja selekcija Rusije.
Takođe, veliki rezultat za SAD predstavljala je činjenica da su momci skoro bez ikakvog iskustva u seniorskoj košarci uspeli da se iz Atine u rodnu zemlju vrate sa medaljom oko vrata. Iako je to bila bronza, zarađena protiv Grčke, mnogim članovima sastava upravo to odredilo je dalji tok karijere.
Jugoslavija i pohod na zlato pod novim imenom
Sa druge strane, neko ko je sa velikim ambicijama stigao u obližnju Grčku bio je tim Federativne Republike Jugoslavije koji verovatno ni u najluđim snovima nije mogao da zamisli da će sve to rezultovati sa titulom prvaka sveta.
Već od starta bilo je jasno da su „Plavi“ izuzetno dominantni na šampionatu, pošto su prvu rundu završili sa maksimalnih 3-0, „počistivši“ Portoriko i Japan, odnevši trijumf i protiv Rusije, nakon produžetaka.
U drugoj rundi došlo je do ukrštanja sa selekcijama Grčke, Italije i Kanade, a jedini poraz na turniru ekipa koju je na parketu predvodio fenomenalni Dejan Bodiroga doživela je od selekcije Italije, dok su u drugom krugu rutinski savladana Kanada i domaća Grčka. Bila je to karta u jednom pravcu ka četvrtfinalu, gde je rival bila selekcija Argentine. Njih su „Plavi“ uspeli da prilično lako slome i tako dođu na korak do medalje.
Tamo ih je sačekao rival sa kojim su već znali kako se igra, reprezentacija Grčke. U jednom od najboljih utakmica na turniru, koja se može staviti rame uz rame sa drugim polufinalom, gde je Rusija u fenomenalnom duelu uspela da savlada SAD, Jugoslavija je uspela da stavi medalju u „džep“, a za prvo svetsko zlato borila se sa ekipom Rusije.
Najbolja utakmica turnira: FR Jugoslavija – Rusija
Uprkos tome što je Jugoslavija igrala sjajan turnir, Rusija je, predvođena legendom sovjetske košarke na klupi, Sergejom Belovim, delovala je kao prilično izazovan protivnik u borbi za svetski tron. Od samog početka utakmica je bila „na krv i nož“, a Sergei Panov je bio taj koji je na minut do kraja meča držao loptu pri vođstvu Rusa od 56:55.
Ipak, Aleksandar Đorđević uspeo je da iznudi faul i u samom finišu vrati „plave“ do vođstva. Rusi su imali napad da ponovo dođu do vođstva, ali je Željko Rebrača blokadom nad Mikhailom Mikhailovom uspeo da postane heroj velikog trijumfa i pohoda na svetski tron, pošto je upravo on postigao poene za plus četiri, na samo 20 sekundi do kraja susreta. Drame više nije bilo!
Jugoslavija je uspela da po prvi put postane prvak sveta, a Rebrača je sa 16 poena i 11 skokova bio apsolutni junak. Dejan Bodiroga i Aleksandar Đorđević bili su nosioci koji su tokom čitavog turnira održavali balans i pravili istinski spoj mladosti i iskustva. Ispostaviće se da je to samo bila najava svega onoga što će se kasnije desiti, pošto je četiri godine kasnije, u Indijanapolisu, Jugoslavija uspela da ponovo odbrani svetski tron. O tome ćete imati priliku da čitate u narednom izdanju “Vremeplova”.
MVP Dejan Bodiroga i 45 minuta na parketu?!
Dejan Bodiroga je pokazao značajne osobine lidera i na Evropskom prvenstvu odigranom godinu dana ranije. Jugoslavija je i tada kući odnela zlatnu medalju, a “Bodi Bond” je i te kako opravdao očekivanja i na narednom velikom takmičenju.
Kada je Svetsko prvenstvo 1998. godine u pitanju, Bodiroga je sasvim zasluženo poneo priznanje za najkorisnijeg igrača turnira. Prosečno je beležio 14,8 poena uz pet skokova i 2,2 asistencije. Iz igre je šutirao fantastičnih 57%.
Neverovatnu utakmicu i najbolji meč Svetskog prvenstvo odigrao je u polufinalu protiv Grčke. Osim toga što je odigrao 45 MINUTA (niti jednog trenutka nije napustio parket, uključujući produžetak), Bodiroga je postigao 31 poen, uhvatio pet skokova i podelio četiri asistencije. Tokom borbe za zlato zbog pet ličnih grešaka napustio je teren dve minute pre kraja, ali Jugoslavija je uspela osvojiti najsjajniju medalju.
Alberto Herreros za istorijske knjige Španije
Španski reprezentativac Alberto Herreros bio je najbolji strelac takmičenja. On je prosečno postizao 17,9 poena. To je u ogromnoj meri pomoglo ekipi Španije da se na kraju domogne visoke pete pozicije u konačnom plasmanu.
Nastavio je igrati za reprezentaciju sve do 2002. godine, a i na Eurobasketu odigranom odmah nakon ovog prvenstva sveta pokupio je nagradu za najboljeg strelca takmičenja. Vredi spomenuti da je Herreros najbolji poenter u istoriji Endesa lige.
Prva petorka turnira
Već pomenuti Alberto Herreros kao najbolji strelac trasirao je sebi put ka najboljoj petorci turnira. Svetsko prvenstvo je obeležio Dejan Bodiroga, a preostala tri mesta popunili su Željko Rebrača, Vasili Karasev i italijanski reprezentativac Gregor Fucka.
Takođe, šampionat u Grčkoj bio je poslednji u reprezentativnom dresu legendarnog za Aleksandra Đorđevića.
